O pokojniku sve najlepše

I samo ime ovog filma tih godina neposredno posle Titove smrti bilo je skandal za sebe i neviđena provokacija. Narodu je bilo dosta jednoumlja pa se sa žudnjom gledalo i čitalo sve što je mirisalo na opoziciju moćnim komunistima i Titovom kultu. Sam film govori o periodu komunističke vlasti neposredno posle rata. Negde u brdima Srbije komunisti sprovode teror i svoju vladavinu pomoću priglupih siledžija koji idu naokolo i maltretiraju ljude. Jednog od njih glumi Bogdan Diklić. Uvek naoružani i spremni da bez pogovora udare po neprijateljima komunizma, dakle Tita i Partije.

Sam film počinje scenom gde neki čovek baca dinamit u reku i tako lovi ribu. Međutim pogreši sa rukovanjem pa i sam odleti u vazduh. Uspostavilo se da je to visoki funkcioner partije. Naravno, bude objavljeno kako je poginuo u sukobu sa odmetnutim četničkim bandama. A prava istina o tome da je visoko pozicionirani aparatčik bitanga i kriminalac, krije se od naroda po svaku cenu. Sledi govorancija na sahrani. Hvalospevi pljušte, proklinju se neprijatelji naroda. Posebno mesto u filmu igra lokalni pop koga glumi Bora Todorović.

Gleda pop kakvi se sve zločini prevare i kriminal se dešavaju a gleda to i narod, ali niko ne sme da pisne jer su za te koji pisnu zadouženi Bogdan Diklić i njegov kolega takođe bez mozga, koji su ko zapete puške što se uterivanja straha narodu u kosti tiče. Međutim, jednog dana kaže jedan seljak popu, pošto mu se smučilo da gleda svo to foliranje i svu tu travestiju oko sebe: bre, pope, ako ovi ovako nastave, moraćemo opet u partizane. Na to mu pop Bora Todorovič odgovara: misliš valjda u četnike.

Ove i ovakve replike u filmu, i to u ono vreme, učinile su ovaj film kultnim. Ima još genijalnih scena. Recimo, Pavle Vuisić jedan srpski domaćin kaže da mu je došlo vreme da 'mre. Leži u krevetu i rastaje se s dušom. Dolazi Bora Todorović da ga ispovedi. A posle nekog vremena izlaze zajedno iz sobe pijani sa flašom rakije koju naizmenično piju. Pavle Vuisić digao ruke od umiranja, pa se sa popom koji je došao da ga ispovedi - zapio.

Međutim, kroz film teče jedna druga priča koja je i okosnica ovog filma. Naime, najveći partijski funkcioner, igra ga briljantno Petar Kralj, ima fiks ideju da u sred te zemlje pune voćnjaka i plodne zemlje za obrađivanje napravi rudnik, a od lokalnih seljaka - rudare. Odakle mu ta ideja, objasnio je u filmu: kad sam bio mali stalno sam se igrao po tim pećinama i kad izađem iz njih meni sve ruke garave. Tu ima mnogo uglja – govorio je on. I zato, normalno, sve resurse okreće na to da se tu napravi rudnik. Kroz svo vreme filma radi se na otvaranju tog rudnika. I na samom kraju filma, rudnik se i otvara. I to je totalni urnebes od scene.

Tu su seljaci koji više ne nose šajkače nego rudarske šlemove. Tu je doveden duvački orkestar da pravi štimung. Narod su doveli na silu da kliče Titu i partiji i drugu članu CK čija je genijalna ideja bila da se rudnik tu napravi. Konačno, izlaze seljaci iz rudnika (tj rudari) i dovoze prvi furgon. Snima kamera u taj furgon da se vidi šta ima unutra. A unutra nekoliko komadića uglja i ništa više. Furgon skoro pa prazan. Tu uglja uopšte nema, ali koga je briga, važno je da je član CK KPJ izgurao svoje. Da li je mogao da pita nekog stručnjaka da li tu vredi praviti rudnik ili ne?! Pa što bi on to radio on je tu bog i batina i biće kako on kaže što je od svega i najvažnije.
Uvek kad se setim Predraga Gage Antonijevića setim se ovog genijalnog filma. Hvala mu što ga je snimio. Biće na ovim prostorima aktuelan dok je sveta i veka, bolje rečeno dok je svih nas ovakvih kakvi smo.

Jovan Marinković, akademski slikar i član Skupštine slobodne Srbije