Priča o Hrvatu iz voza smrti u Štrpcu

Tomislav je rođen u Kaštel Novom, kraj Splita. Predio Rudine Kaštelani u z**banciji danas zovu Bad Blue Boys, BBB, jer tamo, kažu, žive samo Bosanci, Botići i Buzovi. Mnogo je znanih Buzova dala ova poznata kaštelanska porodica, od dinastije Buzova u ragbi klubu Nada sedamdesetih, do starlete i pevačice Gordane Buzov, instant zvezdice naših dana.

Tomislav nije spadao u poznate Buzove, njega se ni u Rudinama niko ne seća. Davno je bilo kad je otišao iz Kaštela. Bio je oficir JNA, u Beogradu je dočekao penziju, pa rat. Imao je 63 godine, suprugu Koviljku i sina Darka, koji je bio na odsluženju vojnog roka u podgoričkom garnizonu. Početkom 1993. u Bosni besni rat, beogradske novine pišu o Vens-Ovenovom planu, ali svi znaju da ga bosanski Srbi neće prihvatiti. Tomu je strah za sina u vojsci, i odlučuje ga posetiti. U subotu 27. februara 1993., u 10 ujutro, na četvrtom peronu Glavne železničke stanice u Beogradu ukrcao se na voz 671 za Bar.

Već na polasku voz je kasnio skoro sat vremena. Peronima su se muvale polupijane divizije vojnika, rezervista i vikend četnika, ulazile i izlazile iz vozova, izlazile i ulazile u železničke perone. Na izlazu iz grada, tek što su prošli nadvožnjak na Novom Beogradu, u ionako puni voz upala je nova grupa naoružanih vojnika, a kondukter je u pratnji dvojice policajaca počeo obilaziti vagone i tražiti vozne karte, te imena i prezimena putnika. Tomo Buzov, niti iko u kupeu, nikad nije čuo da se na voznu kartu upisuje ime i prezime. Kondukter je kratko objasnio da se ne boje, da se "pojavio neki veliki šverc, pa samo kontrolišu".

Bio je februar i bilo je hladno, svi su prozori u vozu bili zatvoreni, pa je hodnike brzo ispunila zagušljiva napetost, a vazduh otežao pijanom pesmom iz vagon restorana. Kasno popodne, tek što su prošli Priboj, kompozicija je uz škripu stala, a iz hodnika se začulo glasno komešanje. Uskoro su se na vratima kupea pojavila trojica vojnika u maskirnim uniformama, sa šajkačama i šubarama. Zatražili su lične dokumente svih putnika. Neko izvana rekao je da verovatno traže švercere. Ili dezertere. Neko je šapnuo da traže balije. Neko je glasno rekao: "Abdić, ko je Abdić?"

Kroz prljave prozore mogla se videti mala kućica s natpisom "Štrpci". Žamor je postajao sve glasniji, uzavreo dečijom vriskom i ženskim plačem. Po prezimenima koje su prozivali vojnici na vratima kupea – "Bakija… Kusović… Softić…" – postalo je jasno da traže muslimane. Neki mladić u majici kratkih rukava iskočio je vani i po peronu vikao "Kolji balije, kolji balije!"

Kaštelanin Tomo Buzov, penzionisani oficir JNA, nije više mogao da sluša. Ustao je sa sedišta i podviknuo: "Stanite, ljudi, šta radite, ima li u ovoj zemlji zakona?!"

Što je hteo, što je mislio da može, nikad nećemo saznati. Znamo što je mogao. Mogao je da ćuti. Znao je Tomo Buzov da se 1993. i za manje gubila glava. Samo da je ćutao, kao ostali u kupeu. Možda bi ga do smrti živog izedala krivica nemoćnih, ali bi ga izjedala živog. Nije to, uostalom, odavno bila njegova vojska. Ovoj njegov čin nije ništa značio. Ova je vojska umesto zvezde imala kokardu, i samo je kratko rekla "Izađi!". Malo kasnije ženski se vrisak iz vagona stopio s reskim zviždukom i voz je produžio prema Prijepolju. Napolju, pod pijanim okom Lukićevih četnika, na peronu je ostalo 20 uplašenih muškaraca - 19 muslimana i jedan Hrvat.

Pored neugledne kućice bilo je parkirano nekoliko automobila i jedan kamion. Jedan od naoružanih vojnika podigao je ceradu i muškarci iz voza u tišini su počeli da se penju unutra. Za svega nekoliko minuta, mala železnička stanica Štrpci kraj Priboja bila je prazna. Bila je subota, 27. februara 1993. godine.

Dvadeset putnika otetih iz voza 671 Beograd-Bar niko nikad više nije video. Koviljka Buzov godinama je uzaludno tražila odgovore, čuvajući nadu da joj je muž živ.

- Kad se čovek topi, za penu se hvata - rekla je jednom prilikom.

Čula je tako da su oteti viđeni u onoj pećini u kojoj se za onoga rata skrivao Draža Mihailović, drugi put da se nalaze u fabrici nameštaja u Višegradu, pa da su ih oteli seljaci iz Rudog, pa da se nalaze u Čajniču. Onda joj je jedna žena koja živi u Brodarevu, između Bijelog Polja i Prijepolja, pričala da je bila kod sina na ratištu kraj Višegrada, i da je svojim očima videla dve grupe zatvorenika. Jedni su dobijali jedan obrok dnevno, a drugi dva obroka. Sin joj je objasnio da su "ovi što dobijaju jedan obrok zarobljenici sa fronta, a ovi što dobijaju dva putnici iz voza Beograd-Bar, koji rade, pa ih moraju bolje hraniti."

Koviljka se za penu držala pet godina, do leta 1998., kada će na Višem sudu u Bijelom Polju, na suđenju za otmicu u Štrpcima, svedok Duško Petrović na fotografiji Tome Buzova prepoznati jednog od putnika odvedenih one subote kamionom iz Štrbaca u Višegrad, likvidiranih na mostu brane i bačenih u Drinu.

Za otmicu i ubistvo 20 putnika iz voza Beograd-Bar osuđen je samo jedan od učesnika, Nebojša Ranisavljević, koji je dobio 15 godina zatvora. Višegradski gospodar smrti Milan Lukić, vođa četničkog odreda Osvetnici, koji je u saradnji s policijom i vojskom organizovao otmicu, uhapšen je 2005. godine u Argentini i zbog niza strašnih zločina u Višegradu i Podrinju izručen Hagu. Ostali optuženi i danas su u bekstvu. Iako je dokazano da je zločin pomno isplaniran i da su, uz vojsku i policiju, u organizaciju bili uključeni čak i ljudi iz Jugoslovenskih železnica, niko od njih nikad nije niti optužen.

Otmica i masakr muslimana iz voza 671 jedna je od najmračnijih priča savremene srpske istorije, od onih koje danas spominju samo nezavisni mediji i nevladine organizacije, svake godine obeležavajući te sramne datume, kojih je više od crvenih datuma u pravoslavnom kalendaru. Hrvatska o tom događaju ne zna ništa: 27. februar pripada tuđoj tuzi i tuđem stidu, poput srebreničkih "škorpiona" ili one hladnjače pune mrtvih Albanaca što je isplivala iz Dunava 1999. godine.

Tomislava Buzova, pak, ne seća se niko. Nema ga u spiskovima za ubijene muslimane, jer jedini od putnika izvedenih one subote na stanici u Štrpcima nije bio musliman. Bio je Hrvat, Kaštelanin, ubili su ga četnici, ali ne pamte ga ni Hrvatska, ni njegov Kaštel Novi, jer je živeo u Beogradu i jer je bio oficir JNA. Ne pamte ga ni Beograd, ni Srbija, iako je bio oficir i išao sinu u srpsku vojsku, ne pamte ga zato što je bio Hrvat, i zato što se suprotstavio srpskom vojniku.

Ne pamte ga ni saputnici iz voza 671, jer ih je bilo strah i gledali su u pod. Ne pamti ga nijedan preživeli, jer nikoga nije spasio. Ne pamti ga ni onaj svezak enciklopedije mrtvih pod slovom N. N., jer imao je ime i prezime, znaju mu se i majka i ubica. Neće ga pamtiti ni slučajni šetači, jer nema ni groba ni znamena. Neće ga, najzad, pamtiti ni hronike besmislenih smrti, jer takvih je previše, a svaka nekome pripada, i sva su pamćenja zauzeta.

Kaštelanin Tomislav Buzov naprosto ne pripada ničijem.

Boris Dežulović, kolumna na portalu Mreža za izgradnju mira