SRBIJA I SLOBODA Zlo se drži na strahu od gorega

Ovim je Dežulović otvorio veliku temu o čovekovoj slobodi i njenim granicama, pogotovo u autoritarnim i demokratskim tradicijama siromašnim društvima. Srbija je upravo jedno od takvih društava, sa tradiconalnom političkom kulturom i partijarhalnom svešću.

- Dugotrajno robovanje i rđava uprava mogu toliko zbuniti i unakaziti shvatanje jednog naroda da zdrav razum i prav sud njemu otančaju i oslabe, da se potpuno izvitopere. Takav poremećen narod ne može više da razlikuje ne samo dobro od zla, nego i svoju sopstvenu korist od očigledne štete - bio je mišljenja naš nobelovac, Ivo Andrić.
Koliko je ova Andrićeva ocena tačna, najbolje se očitava na primeru istorijske sudbine srpskog naroda. Viševekovno robovanje tuđinu i neprestana borba za spoljnu slobodu, sprečila je ljude na ovim prostorima da se bave unutrašnjom slobodom, koja podrazumeva ličnu i slobodu zajednice od robovanja sopstvenim vlastima. Po principu "zlo se drži na strahu od gorega", srpski narod je od sticanja spoljnje slobode trpeo razne rđave uprave, koje su mu u potpunosti iskrivile osećaj zdravog razuma i ispravnog suda, kako o sebi, tako i o drugima.
Kod razvijenih nacija i država, istorija je dinamičan proces, koji traje i služi potrebama istorijskog trenutka. Takve nacije i države i nazivamo istorijskim, jer su u određenom istorijskom trenutku ostvarile takve civilizacijske iskorake koji ulaze u zajedničku istorijsku baštinu čovečanstva, te ih mogu primeniti sve druge nacije i države. Kod nerazvijenih u koje, na žalost spada i Srbija, istorija je statična, ništa se ne menja, već se drži do arhaičnih oblika svesti, do zastarelih običaja i tradicija, koje konzerviraju društvo i ne dozvoljavaju mu da se prilagodi novim istorijskim izazovima.

I dok se kod prvih razvoj ne smatra odricanjem od prošlosti, već investicijom za budućnost, kod drugih budućnosti i nema, jer se živi od prošlosti. Retki su i kratki bili istorijski trenuci kada smo samostalno mogli da utičemo na sopstvenu sudbinu. No, ti retki trenuci su bili onda kada smo shvatali da ne možemo biti važan faktor, a da ne radimo sami na sebi i kada smo shvatali duh vremena.
Takvu situaciju odlično koriste razne odnarođene političke elite, koje nas drže u stanju političkog maloletstva i ne dozvoljavaju nam da politički odrastemo. One vrlo dobro znaju da je na ovim prostorima ljudima sloboda preveliki teret, jer nikada nisu bili naučeni da žive sa njom. Ljudi se dobrovoljno odriču slobode i predaju je u ruke vlasti, koja vešto manipuliše njihovim stvarnim interesima, poturajući im sopstvene kao jedine moguće.

Svedeni smo na homo economicus-e, antičke robove u svom prirodnom stanju, bez mogućnosti oštrenja kritičkog uma. Zaokupljeni sredstvima kapitalističke civilizacije, koja nas je otupela, vođeni borbom za golu egzistenciju, trpimo najnehumanije režime, koji su ubili svaki duh u nama.
Trenutno živimo pod jednim koji je uspeo da nas vrati nekoliko vekova unazad, uništavajući sve civilizacijske pomake koje smo postigli, iako ih nije bilo mnogo. Više nego bilo koji drugi režim u prošlosti, Vučić je preko sredstava masovnog komuniciranja, uspeo da poistoveti sebe sa sudbinom čitave zemlje, a ljudi umorni od borbe za svakodnevnu egzistenciju nemaju vremena da se bave "višim pitanjima" i prepuštaju da o njihovoj sudbini odlučuje jedan čovek. Kao u nekoj paralelnoj dimenziji, gde je sve suprotno od onoga kako bi trebalo da bude, zacarili su laž, obmana, manipulacije. Ljudi su ubeđeni da je rat mir, neznanje snaga, ropstvo sloboda.

Ostaje veliko pitanje, dokle sežu ljudske mogućnosti da dosegne punu slobodu. Koja su to sredstva koja mu mogu pomoći da se uzdigne u nešto više od pukog šrafa u mehanizmu kojem upravljaju drugi, prihvatajući tuđe vrednosti kao svoje. Do tada, ostaje mu da se kreće samo u granicama slobode koje mu odredi sistem.
Pokazalo se da uprkos neverovatnom tehnološkom i tehničkom progresu, koji je trebalo da oslobodi ljude i proširi vidike njihove svesti, da se oni i danas nalaze podjednako udaljeni jedni od drugih, jer su vladajući uvek pronalazili načina da se ključne vrednosti sistema ne diraju.

No, treba verovati u snagu i kreativnost pobunjenih pojedinaca, koji kroz obrazovanje podižu nivo svoje društvene svesti i svesti zajednice u kojoj žive, izdižući se iznad nivoa prirodnog animalnog stanja. Takvi su kroz istoriju uvek vukli čovečanstvo napred, jer se pokazalo da je istorija, ipak, da se poslužimo tom Hegelovom mišlju ’’osvajanje slobode’’. Pomenuti proces traje i verujem da će doći do ostvarenja cilja, jer sloboda se, zaista, osvaja, a ne dobija se na tacni!