Jutarnji list: Beograd, naša slika iz noćne more

Kako Jutarnji.hr navodi, iz pera Jurice Pavičića, ta lokacija je u Beogradu, na jednom malom komadu savske obale oko bivše beogradske železničke stanice.

Na toj lokaciji jednom je, još donedavno, bio kvart Savamala. Bio je to lavirint prizemnica, gostionica i zanatlijskih radnji, četvrt čija me oronula ljupkost podsećala na Staru Tkalču ili splitski Veli Varoš pre njihovih drastičnih gentrifikacija. A tačno do tog savamalskog lavirinta dizala se još od 19. veka velebna beogradska železnička stanica. Sagrađena je u vreme kad je železnica (još) bila deo progresa, ta je stanica bila simbol modernizacije, ali i sama bila modernizacija. Služila je tome da Srbiju poveže sa Zapadom, ali i bila metafora vezivanja za Zapad. Kad je sagrađena, ta je stanica bila poruka da jedna mlada zemlja napušta zaostalost. Da zaozbiljno, planski, orno kreće u 20. vek.

Taj 20. vek u međuvremenu je prošao. Danas - debelo u 21. - čitav taj prostor šalje poruku koja je potpuno oprečna. Taj nam prostor pokazuje kako je jedno društvo odlučilo 20. vek odvesti u istoriju. Da bi rekreiralo ono drugo, bliže, milije: 19.

Beogradska železnička stanica - za početak - više nije stanica. U nju više ne dolaze vozovi, iz nje se više nikuda ne može. Železničarska oprema je s nje odnesena, a jedan je moj beogradski drug svojim rukama pokupio i spasao peronsku signalizaciju, da ne bi bila bačena nepovratno na otpad. Beogradska je železnička stanica preseljena iz centra, isterana u nekakvu improvizovanu zabit na ivici. Istorijska palata napretka pretvara se - ideološki sasvim primereno - u srednjovekovni muzej.

Savamalske se prizemnice ruše, a njihove stanovnike deložiraju razbijači s fantomkama. A na mestu nekadašnje gradnje uz reku niče zloglasni, metaforički Beograd na vodi. Niče najveća kriminalno-nekretninska operacija evropskog 20. veka, jedini meni poznati primer gde je jedan grad neznanom špekulantu autsorsao vlastiti centar. Niče projekt koji je do te mere bio politički i urbanistički toksičan, da čak ni u Bandićevom Zagrebu njegov razvodnjeni blizanac nije prošao. A ako nešto nije prošlo čak ni u Bandićevom Zagrebu, onda znate gde ste.

Tako danas izgleda taj deo Beograda. Izgleda - ukratko - tačno kao južnoevropska tranzicija. S jedne strane, negentrificirani, bivši život sravnjen bagerima. Na drugoj, staklene palate paradržavnog nekretninskog špekulantstva. S treće, ražalovana javna infrastruktura, ukinuto javno dobro, dokinuto čedo moderne. A onda - kao perfektna tačka na i - usred toga stiže… pa, znate već. Stiže - naravno - spomenik.

Stiže 30-metarski kip Stefana Nemanje. Taj "skopski", figurativni kip srednjovekovnog velmože niče nasred srpskog glavnog grada kao zaokružen porukom u što se pretvorila (ne samo) Srbija. Dakle, u zemlju koja ukida železnicu. Autsorsa centar grada. Koja zatire urbani identitet. A to zatiranje identiteta pokriva, naravno, identitetskom ideologijom. Kneževima, kraljevima, patriotskim muzejima i lažnim devetnaestovekovnim kipovima.

Sve elemente koje u toj priči imamo na jednom mestu dosad smo imali razbacane odvojeno. Nalazili smo ih svuda po ex Yu: u Skoplju i Zagrebu, u Splitu i na Srđu, na pulskom Muzilu i uzduž Unske pruge. Zasebno, svi već postoje: i ugašene železničke stanice, i šine izjedene šikarom, i fontane, i špekulantska monstr-naselja, i arapski (turske, ruske, američke…) investitori, i fontane, i spomenici. Ništa u toj beogradskoj priči nije jako novo. U njoj nije fascinantno samo to da baš sve - ali dovedeno do ekstrema - imate u četverouglu trista na trista metara.

Oni koji poznaju Beograd, koji ga pamte, a pogotovo oni koji u njema žive, prestravljeni su onim što je Vučićev režim napravio nekadašnjem jugoslavenskom glavnom gradu. Pisac Dragan Velikić celi je svoj posljednji roman - "Adresa" - posvetio toj demontaži Beograda. Na desetinama stranica Velikić opisuje kako to izgleda danas putovati reliktima popucale srpske železničke mreže kojoj je iščupano srce. Beogradski su intelektualci stotine kartica ispisali o toj transformaciji iz noćne more. Ali, jedno je kad to rade beogradski intelektualci, a drugo kad to radi jedan novinar S Ove Strane. Jedan novinar koji živi u selu Pisak kraj Omiša. Drugo je kad to radi, recimo, Boris Dežulović.

U povodu beogradskog izdanja svog romana, Boris Dežulović ovih je dana dao intervju beogradskom Nedeljniku u kojem je, kao bivši stanovnik Beograda, izružio ono u što se Beograd pretvorio u Vučićevoj eri. U intervjuu za beogradski list rekao je kako se Beograd pretvorio u "kasabu", u "Dubai za siromašne i Jagodinu za bogate", grad "lažnih bronzanih barona Minhauzena", "pseudourbanističke plastične bižuterije" i "buđavog i ofrlje provincijskog Waterfronta". A onog časa kad je intervju u Nedeljniku izašao, dogodio se krš i lom.

Stoput su mogli Velikić ili Teofil Pančić ružiti po novovučićevskom Beogradu, ko ih šiša. No, kad to napravi neko S Ove Strane, to je off limits. Pa je tako službeni i najslužbeniji Beograd prema Zapadu uperio svu raspoloživu verbalnu artiljeriju. Javio se niko drugi do zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić koji je popljuvao hrvatskog novinara u polemici koja je bila prosta tačno onoliko koliko i Vesićev "bronzani Minhauzen". Vadili su se zahodi i honorari, Stefan Nemanja i Eugene de Rastignac, Miljenko Smoje i Baka Prase. Suvišno je i spominjati - bar kad je Vučić posredi - koje je oružje srpska vlast izvukla iz korica. Bili su to tabloidi, toksični paranovinski ekosistem koji uvek pohita skokom tamo gde Vučić (ili Vesić) okom. Dežulović se tako našao u novoj, u zadnje vreme sve učestalijoj ulozi. Nakon što je dugo za Hrvate bio "četnik", postao je, ispada, "ustaša".

Zanimljiva je, naravno, ta konverzija uloga. Zanimljivo je da novinari koji su do juče imali status hrvatoždera, četnika, bezdomnika i jugoslavenčina naglo prestanu biti mili i dragi onda kad istu analitičku aparaturu - umesto u "njih" - upere u "nas". I o tome bi vredelo pisati tekst. Ali, nije to tekst koji me u ovom času zanima. Jer, u priči o Dežuloviću i Vesiću zanimljivije je nešto drugo. Naime, Dežulovićeva analiza vesićevskog Beograda zapravo i jeste podjednako o "nama", kao što je i o "njima".

Jer, nije Beograd jedini koji je centar napučio "bronzanim Minhauzenima". Radi to godinama orno i Bandić, a u Splitu se - eto, čitamo - sprema još jedan takav "minhauzen": spomenik papi Wojtyli. Nije - hvala na pitanju - "pseudourbanistička bižuterija" beogradski specifikum - naći ćete je dužinom Jadrana uz magistralni put. Nije Beograd jedini grad kojem se spremao ili sprema "buđavi Waterfront": Dubrovniku se dugo sprema Srđ, oko Pule se obavio Končar. Bandić je svojim "Arapima" umalo prodao Menhetn, a bez imalo prodao Blok Badel.

U Splitu se kroz projekat Split United sprema nešto što nije daleko od "Savamale na moru" (ili: ako vam je zgodnije, Moremale). Moj Split je već dalje i sam "Ibiza za siromašne i Dugopolje za bogate". Smesa partijanerske destinacije za buržujske studente i cementne favele za one koji ih poslužuju, koji im konobare i menjaju lancune. Sve to - ukratko - postoji i ovde. O svemu tome smo mi isti ispisali stotine kartica.

Ono što Beograd Hrvatima čini zanimljivim je činjenica da sve ono što dužinom Hrvatske, BiH i Crne Gore postoji raspršeno, razvodnjeno i polovično, u Beogradu postoji u kristalnom, nerazređenom stanju, u stadijumu zloslutne dovršenosti. Za nas, pa i za Dežulovića, Beograd je ogledalo iz horora, naša vlastita slika iz noćne more - slika koja je možda projekcija naše budućnosti, a možda opominjuća distopija, urbanistički Gilead. Beograd je grad kojim vladaju u jednoj osobi Karamarko, Kerum i Bandić.

U kojem se savski Menhetn dogodio trostruko, u kojem Kerum podiže još trostruke kipove, u kojem hasanbegovićevski nacional-režiseri snimaju istorijske martirije i zanuđaju iz američkoj akademiji. To je grad u kojem Blok Badel nije samo jedan blok nego cela gradska obala, a železnica nije samo tiho zgasnula i tavoreći tinja, nego su je - eto, zbilja i do kraja likvidirali. Sve naše jeze i strahovi u Beogradu su se već ostvarili. Sve ono što je kod nas puzeće i napola, domobranski oprezno, izokola i donekle, u Beogradu je potpuno, do kraja i bezuslovno.

I zato Beograd Hrvate mora zanimati. Mora ih zanimati kao veliki, šljašteći, opominjući svetionik. Svetionik koji upozorava kamo se ne sme ići, gde preti nimalo nevidljivi greben. Beograd je najbolji "case study" koji nam se nudi: tačan primer šta nam se napola događa, i šta će se dogoditi ako bar načas popuste vrata.