Čovek koji je Titu rekao "Ne"

U Beogradu Ivan Đaja je završio osnovnu školu i gimnaziju. Porodica odlučuje da Ivan ode na studije u Francusku 1902. godine. Prvu godinu dana studira filozofiju, da bi se 1903. godine upisao na Sorbonu, a diplomski ispit iz prirodnih nauka brani već 1905. godine. Prvi naučni rad objavio je 1906, kada je imao 22 godine. Uporno i dosledno radeći na sopstvenom uzdizanju, doktorat brani na Sorboni 1909. godine. Iako je rođen u Francuskoj, gde je diplomirao i doktorirao i studirajući radio i gde je mogao da nastavi blistavu karijeru, on se, vođen istinskim patriotizmom i brigom za izgradnju sopstvene zemlje, 1909. vraća u Srbiju.

Već naredne 1910. godine, u zvanju docenta za fiziologiju na tadašnjem Filozofskom fakultetu u Beogradu, osniva prvi institut za fiziologiju (Fiziološki zavod), prvi te vrste u Jugoistočnoj Evropi, kojim je uspešno rukovodio više od 40 godina.

Posle samo dve godine istraživačkog rada na novoosnovanom institutu objavljuje monografski rad „Fermenti i fiziologija“, za koji 1912. dobija nagradu Srpske kraljevske akademije. Prvi svetski rat zatiče ga u Beču, gde ostaje do kraja rata u zarobljeništvu.
Kao rektor Beogradskog univerziteta (1934/1935), zajedno sa pobunjenim studentima oštro se suprotstavio upadu policije u prostorije Univerziteta, braneći studente i autonomiju ove akademske ustanove. Kada su ga posle rata, 1945. godine, predstavili Titu kao „studentsku majku i crvenog rektora“ on je, kako navodi njegova ćerka Ivanka, odgovorio:

- Štitio sam ih da bi mogli da uče, a njihove političke zanose sam smatrao mladalačkim neozbiljnostima.

I ta njegova sloboda izražavanja stavova ga je koštala, od tada pa do kraja života više ništa nije mogao da objavi u sopstvenoj zemlji. Često je bio i pogrešno i zlonamerno tumačen, kao što je zlonamerno protumačena njegova zdravica koju je održao na banketu povodom nove ministarke prosvete Mitre Mitrović (supruge Milovana Đilasa):
- Pozdravljam Vas kao osobu koja je došla na mesto koje su u ovoj zemlji zauzimali Sveti Sava i Dositej Obradović.

Međutim, uz brojna i zaslužna naučna priznanja u zemlji i inostranstvu, malo šta je napisano u srpskim hronikama, u dnevnoj štampi to naravno niko nije zabeležio. Jedan trenutak je uklesao ime dr Ivana Đaje u slobodarsku istoriju sluganske Srbije. Bilo je to 11. novembra 1948. godine, kada je Josip Broz proglašen za počasnog člana SANU.

Ranković je predsedniku SANU Beliću saopštio da Josip Broz mora biti proglašen za počasnog člana SANU. Dogovoren je termin 11. novembar 1948. Njih dvojica su pisali scenario za taj “veliki” događaj, a Ranković je insistirao na tome “da se ne dogodi nešto nepredviđeno što bi zasmetalo maršalu”.

Svečana sednica je počela uvodnim izlaganjem predsednika Belića. Posle toga usledilo je glasanje pod rukovodstvom predsedavajućeg. “Ko je za to da predsednik FNRJ Josip Broz bude izabran za počasnog člana SANU?
Svi osim jednog digli su ruke.

- Ima li ko protiv - pita predsedavajući.

Ivan Đaja, koji je sedeo u radnom predsedništvu, pet metara ispred Broza, gledali su se u oči, podigao je ruku.

Sednica je završena pozdravnom rečju novog član SANU Josipa Broza. Održan je i protokolarni koktel, u senci do tada neviđenog incidenta.

Gest profesora Đaje prepričavan je dugo, ne samo među disidentima. Posle tog dana profesor Ivan Đaja nije mogao da objavi nijedan rad na prostorima Brozove vladavine...

Ostatak teksta možete pročitati OVDE

Zbog svega toga u njegovom dosijeu zabeleženo je da je reakcionaran i nepodoban.