ISPOVEST IZ PETRINJE Bežali smo skoro puzeći

U kadru stoji novinarka N1 televizije Ana Mlinarić. Iza njenih leđa čuje se vrisak. To jedna majka u Petrinji upravo prima vest da joj je dete poginulo. Kasnije javljaju da je reč o njenoj kćerki koja je imala 12 godina. Malo ranije vatrogasci režu lim na automobilu koji je ostao zatrpan ispod gomile cigli koja je pala s porušene kuće i zatrpala celi automobil. Nakon skidanja krova iz auta izvlače jednog uplašenog tatu i još uplašenijeg sina kojem je manje od pet godina. Stavljaju ih zajedno na nosila i kombijem Hitne pomoći odvoze u bolnicu.

Tokom popodneva novinari javljaju o žrtvama u okolici Gline. Četvoro je mrtvih u Majskim Poljanama, selu u blizini Gline, tačnije u zaseoku Bjelajci. "Dođete u kraj od kojeg je i Bog digao ruke", poručuje reporter N1 televizije Ranko Stojanac iz Majskih Poljana u kojima većinom žive Srbi. Mnoge kuće su razrušene još iz rata, a sada je razrušeno skoro celo selo. Prema podacima do srede ujutro u potresu je poginulo sedmoro ljudi, povređeno ih je dvadesetak, od kojih dvoje teže, ali žrtve se u trenutku pisanja ovog teksta još broje.

Gradonačelnik Petrinje Darinko Dumbović plače pred kamerama. Potres ga je zatekao tokom davanja intervjua N1 televiziji, dok je govorio o posledicama. Jako puno slika ostaće u kolektivnoj memoriji, a Petrinja i Sisak godinama će vidati rane. Pogotovo Petrinja, koja je i bez potresa izgledala kao grad koji je država zapustila i napustila. Gomile neobnovljenih kuća, na kojima su četvrt veka bile vidljive ratne rane, sada su većinom porušene. Koliko se država brinula za Petrinju dovoljno govori podatak da zbog otezanja konzervatora i administracije nisu obnavljane čak ni mnoge privatne kuće koje su vlasnici hteli obnoviti sami. Sada se državni vrh sjatio u Petrinju i svima su puna usta solidarnosti i pomoći. Procene štete još niko ne spominje, prašina se još nije slegla, ali biće potrebne milijarde kuna da se Banija popravi.

Teško je stradala sisačka bolnica iz koje su bolesnici evakuisani. Stotine građana ostale su bez svojih kuća i stanova. Kao i uvek u ovakvim situacijama, prvi su reagovali profesionalci i brojni građani solidarni s nastradalima. Vatrogasci iz niza sredina pohitali su u Petrinju, kao i splitski GSS-ovci. Zagrebačke bolnice su otvorile svoja vrata unesrećenima. Međutim, kako će Vlada, koja je izmorena višemesečnim terorom koronavirusa, naći sredstava za obnovu?

Dok državni vrh maše praznom blagajnom, verovatno nemajući pojma odakle bi mogao pronaći sredstva za obnovu Banije, dok stotine ljudi nemaju gde da spavaju, pa će prve noći provesti u kolektivnom smeštaju u petrinjskoj kasarni, građani se organizuju sami. Petrinja je pre rata imala oko 35.000 stanovnika. Sada ih je, po popisu stanovništva, tamo oko 24.000, ali realno ih je u gradu ispod 20.000. Od ulaska Hrvatske u EU nekoliko hiljada mladih napustilo je rodni kraj. Potres je preostale građane ujedinio i ljudi su pružili ruke jedni drugima. U to smo se i sami uverili u selu Gornja Bačuga gde smo bili dan ranije, nakon prvog potresa, i videli da su dimnjaci i krovovi koji su stradali u tom potresu većinom bili obnovljeni, ukoliko je to bilo moguće i ukoliko su rupe na krovovima bile manje. Nije se gledalo ko je Srbin, a ko Hrvat, nego su svi pomagali svima. Nakon ovog potresa, to više neće biti dovoljno.

Oko Petrinje je više od 50 sela, oko Siska ih takođe ima na desetine, kao i oko Gline. Od početka decembra do sela Čakale u okolini Siska ne može se doći automobilom. Reč je o selu u kojem žive pripadnici srpske nacionalne manjine, a urušavanje puta i činjenica da ni hitna pomoć ne može do nesretnih staraca u tom selu nisu dovoljno uzbuđivali nadležne, i sada bi neto trebalo da očekuje da će ta ista vlast obnoviti štete nastale potresom. Po najgorem scenariju, ovaj potres mogao bi dovesti do dodatnog iseljavanja s Banije, tako da tamošnji građani pomoć o kojoj političari govore trebaju odmah, ukoliko se taj proces želi zaustaviti.

Dva potresa, u ponedeljak i utorak, od kojih je ovaj poslednji imao snagu od 6,2 po Rihterovoj skali, ostavili su dubok trag na stanovništvu Banije, ionako osiromašenom i desetkovanom ratom, izbeglištvom, ekonomskom propašću, iseljavanjem i pandemijom. Što se tiče objekata važnih za srpsku zajednicu, Pravoslavni parohijski dom u Petrinji u prvom potresu je načet, u drugome dokrajčen. Muke petrinjskog paroha protojereja Saše Umićevića počele su već u ponedeljak kad su on i porodica navrat-nanos izjurili iz parohijskog doma na kojem se tog dana urušio dimnjak. Kako nije bio siguran da je kuća za stanovanje, paroh je porodicu premestio na sigurnije.

- Ne znam kako bi prošli da smo ostali u parohijskom domu za koji su stručnjaci utvrdili da nije prikladan za dalji boravak i pored kojeg je upravo danas poginulo dijete na koje se srušila kuća - rekao je Saša, ističući da su ga nakon prvog potresa obišli vladika Gerasim, Milorad Pupovac i statičari iz Zagreba.

No, nije bio u mogućnosti da stupi u kontakt s parohijanima, zbog čega i nije znao što se događalo s njima, kao što još nije znao kakve su posledice na drugim verskim objektima. Predsednik Vijeća srpske nacionalne manjine Petrinje Nikola Janjanin rekao je da u njegovom selu Gornja Bačuga i okolnim naseljima nema kuće koja nije oštećena.

- Svi smo u dvorištima jer se ne usuđujemo ući u kuće. Zidovi kuća su popucali, dimnjaci su porušeni. Srušenih kuća ima po svim selima, a najgore je što zbog srušene trafostanice nema struje zbog čega ćemo svaki čas ostati i bez vode iz vodovoda što je problem jer moramo napajati stoku. Problem su putevi koji su oštećeni, a od Gornje Bačuge prema Petrinji deo županijske ceste u dužini od jednog kilometra je otklizao u stranu. Neke od kuća koje su naizgled neoštećene trebalo bi da pogledaju statičari, a neki od vlasnika već pokušavaju da nađu novi smeštaj - rekao je Janjanin i istaknuo da je nužno sastaviti spiskove za smeštaj i pomoć.

Naglasio je da su neki ljudi imali puno sreće. Jedna starica je samo nekoliko minuta pre potresa izašla na cestu. Da je ostala u kući bila bi zatrpana.

Mnoge starije sisačke zgrade koje je prvi potres u ponedeljak načeo, dokrajčene su dan kasnije, bilo da su ostale bez krova, bilo da su im srušeni delovi zidova. Aktivistkinja Mirjana Oluić Voloder i njena majka nisu stradale, ali u gradu su nastale velike štete.

- U momentu potresa nalazila sam se u automobilskoj koloni jer su ulice zakrčila druga vozila i građa koja se sa zgrada svalila na ulice. Najstrašnije je bilo kod stare interne bolnice koja je ostala bez krova, a oko nje je bio velik broj pacijenata i osoblja koji su izjurili kad se zatreslo. Osim u gradu, stanje je katastrofalno u selima Staro Selo, Trnjani i Čakale u kojima žive pripadnici srpske zajednice. Odasvud me zovu i javljaju o štetama, a čim se stanje normalizuje, otići ću u obilazak da vidim kakva je situacija i šta će tim ljudima biti potrebno - rekla je Oluić Voloder.