"Gađali su nas kamenjem, ispala sam iz auta": Ispovest devojčice iz kolone '95.

I danas, nakon 25 godina od najvećeg etničkog čišćenja u Evropi, kako govori srpska strana ili blistave vojničke pobede kojom je oslobođena okupirana teritorija, kako "Oluju" sagledava hrvatska strana, malo se govori o ličnim sudbinama ljudi koji su proživeli te dramatične događaje.

Jedna od njih je Milijana Jovanović, tada osmogodišnja devojčica, koja je sa majkom, sestrom i tetkom, tog kobnog 4. avgusta 1995. godine, napustila rodnu kuću u Budačkoj Rijeci na Kordunu i pošla u pravcu nepoznatog - izbeglištva.

- Imala sam četiri godine kad je počeo rat 1991, i sećam se da se u kući samo o tome pričalo. Loše vesti su dolazile sa svih strana. A onda, jednog dana su nam rekli da moramo da krenemo, da nema više života za nas u Krajini - započinje Milijana svoju ispovest.

- Nismo znali kuda idemo. Bilo nas je šestoro u autu, strahovali smo za oca, koji je bio na terenu, nismo imali nikakvih informacija o njemu - priseća se.

Milijana svedoči kako su pet-šest dana putovali kroz hrvatsku teritoriju, prolazeći kroz mesta u kojima su ih čekali kako bi im naškodilii.

- Usmeravali su nas na auto-put Zagreb - Beograd, na skoro svakom nadvožnjaku Hrvati su nas čekali sa kamenjem i gađali. Tetki su razbili staklo na traktoru, neko je i sam bio povređen. Kad si dete, takve scene su užasne. Teško je i danas o tome pričati - kaže Milijana.

Na granici sa Srbijom su "imali sreće", kako kaže, nisu ih poslali u Surdulicu ili Gadžin Han, kao njene rođake. Sa majkom i sestrom Sanom, najpre je stigla kod rodbine u Batajnicu, a potom im je jedna dobra žena ustupila kuću u selu u blizini Šapca.

- Tu smo živeli do bombardovanja 1999. godine, a potom smo se preselili u Šabac. Ono što pamtim iz tog perioda je drastična promena načina života i prilagođavanje novoj sredini. Navike u Srbiji su bile potpuno drugačije. Iako sam uveliko znala da čitam i pišem, krenula sam godinu ranije u prvi razred, učiteljica je zvala majku i rekla kako imam problem sa čitanjem. To me je tada baš povredilo - seća se Milijana.

Seća se i besparice, suza, dobrih komšija koji su pomagali izbeglicama. Bilo je i loših situacija, ali sada neće o njima.

- Na godišnjicu odlaska od kuće prepričavamo sećanja, malo se zaplačemo, pa idemo dalje. Bili smo deca iz kolone, danas smo odrasli ljudi s porodicama, imamo nove živote, i ne možemo da mislimo šta je bilo nekad. 

Milijana smatra da su deca sa teškom pričom zrelija, te da ona danas nikako ne može da njeno dete doživi sudbinu izbeglice. Srećna okolnost je, najpre, što niko u porodici nije izgubio život, te da su uspeli kasnije da prodaju kuću, jer u Hrvatskoj za njih života više nema. Vratili su se uglavnom stariji ljudi.

Uprkos svemu, ova majka dvoje dece kaže da nema mesta mržnji. 

- Nema mržnje ni prema kome, nije bilo do nas običnih ljudi, već do politike. Nismo do sada išli, ali jesmo  razmišljali da odemo u Hrvatsku na more. Videćemo - zaključuje dete iz kolone 1995.

Slavni francuski pisac, Viktor Igo, u čuvenom proglasu "Za Srbiju", između ostalog je napisao: "Zamenimo politička pitanja ljudskim, u tome je budućnost čovečanstva." Kada govorimo o hrvatskoj vojnoj akciji "Oluja", mi je uvek posmatramo kroz političku prizmu podela između srpskog i hrvatskog naroda, a gubimo iz vida ljudski i humani aspekt. Ne dajmo da bude tako!