Berlinski kongres: Pre 142 godine Srbiju su priznale velike sile | Život | Direktno

Web portal Direktno.rs koristi kolačiće i Google analitiku u svrhu merenja i prikazivanja oglasa koji su prilagođeni vama. Kliknite na dugme Prihvatam kako biste pristali na ove postupke i zadržali korisničko iskustvo koje je prilagođeno vama. Saznaj više

Život

Velimir Perović

13. 07. 2020. 07:57 1

Berlinski kongres: Pre 142 godine Srbiju su priznale velike sile

Na današnji dan pre 142 godine Srbija je postala međunarodno priznata država. Na Berlinskom kongresu, koji je održan od 13. juna do 13. jula 1878. godine, velike sile su skrojile nove granice na Balkanu.

Ovo je kratak sažetak istorijskih događaja s kraja 19. veka, u kojima je Srbija doživela velika razočarenja od svojih saveznika, prvo od carske Rusije, a zatim i od zapadnih sila, u prvom redu Austrougarske.

Na Berlinskom kongresu, uz prethodni tajni dogovor s carskom Rusijom, Austrougarskoj je dozvoljeno da anektira Bosnu i Hercegovinu, a Novopazarski sandžak, Kosovo i Metohija, i Makedonija su ostali u sastavu osmanlijskog carstva. Crna Gora je dobila nezavisnost, ali između nje i Srbije se nalazila teritorija osmanskog carstva sve do 1912. godine. 

Na kongresu u Berlinu su se okupili predstavnici svih velikih sila. U ime Velike Britanije došao Bendžamin Dizraeli, predsednik britanske vlade. Njegova desna ruka bio je lord Solzberi, ministar spoljnih poslova. Rusiju je predstavljao predsednik vlade i ministar spoljnih poslova knez Gorčakov. Nemačku je predstavljao knez Oto fon Bizmark, Austrougarsku grof Đula Andrađi, ministar spoljnih poslova. Francusku ministar spoljnih poslova Vadington. Turska je takođe poslala svoje izaslanike, dok male balkanske zemlje nisu puštane na kongres.

Berlinski kongres je sazvan da bi se poništile odluke Sanstefanskog sporazuma između carske Rusije i osmanske imperije. Rusko-turski rat, u kojem je učestvovala i Srbija, završen je Sanstefanskim mirom 3. marta 1878. godine. Kneževina Bugarska je, pod privremenom ruskom okupacijom, trebalo da obuhvati teritoriju od Dunava do planine Balkan i od ove planine do Egejskog mora, pirotski i vranjski okrug, celu Makedoniju kao i neke teritorije istočne Albanije i severne Grčke.

Crna Gora je dobila gradove Nikšić, Gacko, Spuž, Podgoricu, Žabljak i Bar. Bosna i Hercegovina je ostala u turskom carstvu, s tim što Rusija nije bila protivna austrijskoj okupaciji. 

Najveće razočaranje rusko-turskim dogovorom doživela je Srbija. Prvo, kad je iznenada postignut mir, srpska vojska je morala da se povuče s Kosova iako je već bila stigla do Prištine. Sanstefanski sporazum je Srbiji oduzimao Pirot i Vranje koje su Srbi sami oslobodili, a u poslednjem trenutku priznao joj je Niš, koji su Rusi takođe namenili Velikoj Bugarskoj.

Srbija kneza Milana Obrenovića je ušla u savez s Rusijom protiv Turske s ciljem da pripoji Bosnu i Hercegovinu (gde je već uveliko trajao ustanak protiv osmanlijske vlasti), Kosovo i Metohiju, Novopazarski sandžak i Makedoniju, a umalo je ostala i bez već osvojenih teritorija na jugoistoku zemlje.

Istoričari ocenjuju da je Sanstefanski mirovni ugovor bio ogromno razočaranje za Srbe i to se naročito videlo u politici kneza Milana. Knez je do tada vodio prorusku politiku skoro bez ostatka, ali posle Sanstefanskog ugovora i Berlinskog kongresa se sasvim okrenuo Austrougarskoj.
On je 1881. sklopio tajnu konvenciju sa Austrougarskom
kojom je pristao da Srbija svaki svoj spoljno-politički potez u budućnosti usaglašava sa Bečom. To je bilo, praktično, odricanje od nezavisne spoljne politike i odricanje od nezavisnosti koju je Srbija tek stekla na Berlinskom kongresu.

S druge strane je dobio podršku Austrougarske za širenje ka jugu, za oslobođenje Makedonije. Od Austrougarske je dobio podršku za uzimanje kraljevske titule, što će se i dogoditi 1882. godine.
Knez Milan, a od 1882. kralj, je potpuno promenio svoju spoljnu politiku. Sa Rusijom su prekinuti svi diplomatski odnosi.

Knez je iz državnog vrha otpustio čuvenog akademika i diplomatu Jovana Ristića i njegovu Liberalnu stranku i na vlast doveo novu Naprednjačku stranku. Tu stranku je vodio Milan Piroćanac koji je postao predsednik vlade. To je bila izrazito prozapadna stranka visoko obrazovanih ljudi. Bili su lojalni Milanu Obrenoviću, pri čemu je naročito Milan Piroćanac insistirao na proaustrijskoj politici.

Smenjena je i najviša crkvena hijerarhija na čelu s mitropolitom Mihajlom. Mitropolit je bio glavni izvor ruskog uticaja i bio je član liberalne stranke. Mitropolit je smenjen pod pritiskom Austrougarske. Zajedno s mitropolitom, knez Milan je smenio i sve vladike iz Sinoda, bez prava na penziju.

Međutim, javno mnjenje je vrlo brzo postalo rusofilsko. Pritisak Austrougarske je bio takav da su Srbi ponovo počeli da se okreću Rusiji. Sve to dovelo je do obvnove proruskog raspoloženja i to prorusko raspoloženje u narodu artikulisala je Narodna radikalna stranka Nikole Pašića i Pere Todorovića. Radikali su zagovarali demokratiju, a ne autokratiju koju je želeo kralj Milan, odnosno oligarhiju koju su želeli naprednjaci.

Postavlja se pitanje zašto Srbija nikada nije slavila dan nezavisnosti? Tadašnji Srbi doživeli su Berlinski kongres kao veliki poraz. Zašto? Zato što im nije bilo dozvoljeno da pređu Drinu i zato što je Srbija morala da se odrekne spoljno-političke nezavisnosti. S druge strane ulazak Austrougarske u Bosnu i Hercegovinu je značio je ozbiljan udarac za srpski nacionalni pokret, za ideju o ujedinjenju i oslobođenju srpskog naroda.

Inače, u predvečerje Berlinskog kongresa albanski prvaci iz Prizrena, Peći, Đakovice, Mitrovice, Gnjilana, Plava, Gusinja, Novog Pazara, Prištine,Vučitrna, Bitolja, Ohrida, Debra, Gostivara, Tetova, Kumanova, Preševa, Skoplja, Tirane, Elbasana i Skadra oformili su političku organizaciju Prizrensku ligu s ciljem da se formira velika albanska država na prostoru Skadarskog, Kosovskog, Bitoljskog i Janjinskog vilajeta. Veliku Albaniju su zamišljali kao državu sa socijalno-političkom hegemonijom albansko-muslimanskog feudalnog plemstva nad pravoslavnom rajom u srpskim, makedonskim i grčkim krajevima. Albanci nisu bili pozvani u Berlin, a nemački kancelar Oto fon Bizmark je čak zauzeo stav da albanska nacija ne postoji. Albanci su 1879. podigli ustanak kojim je turska vlast svrgnuta u Peći, Vučitrnu, Prizrenu, Đakovici, Prištini...

Osmansko carstvo je 1881. ugušilo albansku pobunu, a njihove vođe pohapsila i poslala u progonstvo. Do kraja 1882. internirano je u Malu Aziju oko 3.000 Albanaca.

Dragi čitaoci, da biste nas lakše pratili i bili u toku preuzmite našu aplikaciju za Android ili Iphone.

Komentari 1

ostavi komentar

Ostavi komentar

Da biste komentarisali vesti pod Vašim imenom

Ulogujte se

Voli me, ne voli me...

Zoran Živković [07.08.2020.]


Video dana

Nisam ti rekao da staneš

Anketa

Da li deca treba od 1. septembra da idu u školu ili da se nastava održava onlajn?

Rezultati