PROŠLO JE 17 GODINA Metak u Đinđića za Srbiju bez budućnosti

U Srbiji nestaje život. Prošlo je 17 martova od tada. Jedna devojčica koja je rođena tog 12. marta sprema se da ide u Vijetnam. Jedan Petar već je rezervisao kartu za Australiju. Nevena planira da studira u Austriji. Nataša se sprema da ide kod dečka u Švedsku. Njihovi roditelji su nemi. Plaču pre nego što zaspu jer znaju da im deca odlaze zauvek a ujutru dok piju kafu promrljaju - i treba da idu. Ali to što nestajemo kao da nikog ne interesuje. Sistem u kome menjamo savest za mrvice komfora caruje. Oni koji u toj trgovini dušama odbijaju da učestvuju proglašavaju se za budale.

U takvoj Srbiji vladaju lešinari. Oni lešinare nad ljudskom sudbinama ali i na političkoj zaostavštini ubijenog predsednika vlade Zorana Đinđića. U tome prednjaci Aleksandar Vučić. On se nepristojno često poziva na Zorana Đinđića. To je onaj lik koji je table bulevar Zorana Đinđića prelepljivao nalepnicama na kojima je pisalo bulevar Ratka Mladića. 

To je isti onaj lik koji je Đinđića za života najstrašnije vređao i nazivao izdajnikom. Njemu tercira najveći poltron u Srbiji - Vesić Goran koji tvrdi da bi danas Đinđić podržao Vučića koji izbacuje decu iz vrtića zato što im roditelji lajkuju opozicione postove. Vesić priča da bi Đinđić podržao politiku koja se zasniva na ucenama, politiku koja je državu predala u ruke paradržavnih kriminalnih grupa, politiku stalnog konflikta i podela kao i neracionalno bacanje para na naoružavanja dok svako treće dete ispod pet godina nema adekvatan obrok. 

Za račun svog trenutnog gazde Vesić tvrdi i da bi Đinđić podržao Vučića, koji se javno hvalio kako se napio kada su ga ubili, Vučića koji se smejao dok je njegov politički ujak Tomislav Nikolić poručivao Đinđiću da je i Broz šepao pred smrt. Pred naletom tih lešinara i poltrona pristojan svet se povlači. U takvoj Srbiji od Đinđića su ostala dva murala u centru Beograda koja nismo uspeli da sačuvamo ni 24 sata. Plus jedan bulevar i spomenik u najavi. Tužno za sve nas koji smo se 5. oktobra 2000. smejali a tog 12. marta 2003. plakali.

Sve institucionalno što je zaostavština Đinđića mrzitelji 5. oktobra su uništili i bacili pod noge novokomponovane kriminalno-političko-finansijske oligarhije koja je spremna da svoje pozicije koje ničim nije zaslužila brani po svaku cenu. Deo te oligarhije su i bivši novinar Vučićević, koji zajedno sa DJ Žeksom, Marićem, Krlom i drugim propagandistima na ugovor satanizuje sve protivnike lešinara. 

Tu su i kriminalni ešaloni koje predvodi bivši pumpadžija Zelja koji sa svojim batinašima krstari Srbijom i maltretira građane uz pokroviteljstvo kapa Zvonka Veselinovića. Deo te ekipe su i paralelne strukture iz MUP kao i kastrirano tužilastvo i impotentno sudstvo. Tu su i biznismeni poput Kokeze, Branka Stefanovića, Koluvije, Papića ... U tu ekipu spadaju i Biljana Popović Ivković i Handanović i Jutka i Simonović i Labani Atlagić i Rističević i Martinović i Barbara.

U takvoj Srbiji ostalo je samo sećanje. Sećanje na čoveka koji je mislio da vredi govoriti na tribini na koju je došao jedan čovek. Ostalo je sećanje da pristojna Srbija može da pobedi samo ako zaboravimo na međusobne razlike dok se borimo za opstanak i budućnost. Ostalo je sećanje da bojkot uvek vodi ka promeni. I ostalo je sećanje da možemo da ih pobedimo.