"Opijajte se bez prestanka! Vinom, poezijom ili vrlinom": Legendarna potreba Šarla Bodlera da šokira javnost

Za Bodlera je banalnost bila najveći neprijatelj. U njoj je video sivilo koje guši ljudsku posebnost, a upravo je ta posebnost bila pokretač njegovog stvaralaštva. Splin, kako ga je opisivao, nije tek obična melanholija – to je duboko, gotovo neizrecivo osećanje zasićenosti životom, koje se može ublažiti jedino umetnošću ili porocima.

Njegov život bio je jednako buran kao i njegova poezija. Rani gubitak oca i odnos sa očuhom ostavili su snažan trag, dok je strogo katoličko vaspitanje kasnije oblikovalo motive i simboliku njegovih dela – čak i onda kada im se otvoreno suprotstavljao.

Već u mladosti, Bodler se okrenuo boemskom životu Pariza – pisao je, opijao se, negovao prepoznatljiv stil i prkosio društvenim normama. Njegovo ponašanje često je izazivalo sablazan, ali i divljenje.

U želji da ga skloni od "lošeg društva", očuh ga šalje na putovanje koje će dodatno oblikovati njegov pogled na svet. Tokom boravka na egzotičnim destinacijama, poput Mauricijusa, upoznaje nove kulture, ali i poroke koji će ga pratiti do kraja života. Sa putovanja se vraća promenjen – još slobodniji, ali i još skloniji ekscesima.

Njegova potreba da šokira bila je gotovo legendarna. Bojio je kosu u zeleno (boja omiljenog pića pariskih boema, apsinta), lagao da je policijski špijun, da je homoseksualac, da je ubio i pojeo svog oca, širio bizarne priče o sebi i namerno provocirao društvo koje je prezirao – i koje je, uprkos svemu, opsesivno pratilo svaki njegov korak.

Ipak, iza svih skandala krio se pesnik koji je kroz sopstvene slabosti i borbe stvarao novu poetiku i pomerao granice književnosti.

Njegova čuvena misao iz zbirke "Pariski splin" staje kao svojevrsni manifest:

-Treba uvek biti pijan. Sve je tu: to je jedino pitanje. Da ne biste osećali strašno breme Vremena koje vam slama pleća i povija vas prema zemlji, treba da se opijate bez predaha. A čime? Vinom, poezijom ili vrlinom, kako vam volja. Ali opijajte se. Pa ako se katkad, na stepeništu kakve palate, na zelenoj travi u nekom jarku, u sumornoj samoći svoje sobe probudite, kad je pijanstvo već popustilo ili nestalo, zapitajte vetar, talas, zvezdu, pticu, časovnik, sve što juri, sve što kruži, sve što huči, sve što peva, sve što govori, zapitajte koji je čas; i vetar, talas, zvezda, ptica, časovnik, odgovoriće vam: "Čas je da se opijate!" Da ne biste bili mučeničko roblje Vremena, opijajte se; opijajte se bez prestanka! Vinom, poezijom ili vrlinom, kako vam volja - govorio je Bodler o opijanju.