Halid za Direktno: Znam Srbiju bolje nego 90 odsto Srba

Nabrojati sve hitove Halida Bešlića, od 1981. godine i "Sijedog starca", pa do današnjeg novog albuma "Trebević", koji će promovisati 20. februara, naravno na Trebeviću, potreban je veliki prostor i vreme. Dok sedimo na njegovoj benzinskoj pumpi, nedaleko od Sarajeva, pričamo o svemu, a krećemo od medija. 

Zašto vas nema češće u medijima? 

- U vreme kada je Safet Sušić igrao fudbal, i to kako je igrao, mogao sam svaki dan da čitam šta on kaže. Ljude interesuje ličnost, a ne problemi te ličnosti. Ima mnogo lepih stvari kojima mediji mogu da se bave, ali danas "peglaju" previše. Zbrka vam je ova naša demokratija, možeš da "zalaješ" šta god hoćeš, pod izgovorom demokratije. Ali, za svaku reč koju kažeš, moraš i da imaš odgovornost, a to ljudi kod nas teško prihvataju. Generalno loše prihvataju kritiku, društvene mreže su opasne, razvoj im je svuda isti, i u BiH, i u Srbiji, i u Hrvatskoj, i Crnoj Gori...  - kaže Bešlić za Direktno.

A današnje tabloidno novinarstvo?

- Najgore je u Srbiji, puno skandala, dno. Mada nije bolje ni u Hrvatskoj, čini mi se da su Crna Gora i BiH pošteđeni, za sada.

Hajmo malo o bivšoj Jugi?

- Slovenija je ispred svih, nije lepša od Bosne, ali je sređena, voleo bih da doživim da Bosna bude takva. Ovde je svaki grad, i Zenica, i Tuzla prljav zbog rudarski basena. Sarajevo ima veliki problem zagađenosti i magle, pogotovu zimi, kao i Beograd. Tu nam je i grejanje na ugalj. Ali u Beogradu je košava lek.

Kako doživljavate Beograd?

- Znam za jedan grad zove se Beograd. Mi Bosanci ga doživljavamo kao mesto zabave, provod. Uvek se u Beogradu osećam kao kod kuće, bolje me paze kada sam gost (smeh), jer onda nisam u sferi interesovanja. Oduvek sam vezan za Beograd, još od 1983. i moje pobede na Mesamu, tada je to bio najjači muzički festival, na kojem je učestvovao i Toto Kutunjo, a Oliver Mandić bio gost. Punio sam sve dvorane kao od šale. Tada je Beograd imao milion, danas više od dva miliona stanovnika. Međutim, nekad je standard bio bolji, danas su karte skupe, narod koji bi išao nema za ulaznicu.

I u Hrvatskoj punite hale?

- Uvek sam kod njih bio popularan, kao i Miroslav Ilić i Lepa Brena. Kada mi se desio taj incident, pošto sam u saobraćajnoj nesreći izgubio oko, izdao sam pesmu "Čardak", i u Hrvatskoj doživeo popularnost veću nego u BiH i Srbiji. Sa tom pesmom sam pridobio publiku koja ne sluša narodnjake. Oni više preferiraju zabavnu...

Vi, zapravo, pevate bosanski evergrin?

- Evergrin? Pa, jeste.

Kad ćete nam u Beograd?

- Dolazim, uskoro ću, nije problem napuniti "Arenu", nego mi treba povod. Inače, napuniti "Arenu" je neverovatan osećaj. Ljubav sa Beogradom traje od mog prvog nastupa u Domu sindikata, kada sam 1980. godine bio gost Hanke Paldum. Koliko ima od tada? 40 godina (smeh). Nikad više nisam tamo pevao, sad je tu "Arena", "Sava centar".

A vaše Sarajlije?

- Vole oni mene, ali ne pokazuju to. To je moja raja. Danas nema privatnosti i poštovanja, čim te ljudi vide na ulici hvataju se za telefone. To je postao ritam života. Čim izađem, čujem "fataj ga". Nije kao nekad, mahnu ti i to je to. Danas je sve drugačije, svi su slobodniji, sve ti znaju, šta jedeš, piješ...

I Zlatan Ibrahimović u svlačionici pušta "Beograđanku"? 

- Znam mu oca, čim je to bilo u svlačionici Intera, javio mi je to moj drug, sportski novinar. Ima tome više od 10 godina.

Kako se osećate u Srbiji?

- Ovde je, bolan, zavađen narod bezveze. Kod mene u motel svaki dan svrate ljudi iz Srbije, iznenade se kad me vide na benzinskoj pumpi, sedimo, pijemo kafu. Mene svuda u Srbiji lepo dočekaju, znam svako selo. Zahvaljujući mom poslu privilegovan sam jer znam Srbiju bolje nego 90 odsto Srba, i Hrvatsku, jer mi je pevanje to omogućilo, da uđem u svako selo nekadašnje Jugoslavije. Bog mi je dao da to radim, nekad smo bili za Bugare i Rumune zapad, a sad... Svi jedva čekamo da se napravi auto put Beograd - Sarajevo, da budemo bliži.  

Među sportistima imate brojne prijatelje?

- Družim se sa sportistima, s tom rajom. Rastao sam sa Rašom Radovanovićem i pokojnim Mirzom Delibašićem, sa ljudima koji su pravili istoriju Sarajeva i KK Bosna, bivšeg šampiona Evrope. Sa Mokom Slavnićem i Draganom Kićanovićem još dok su igrali, budemo zajedno po četiri-pet dana. Dok je bio konzul u Trstu, Kića me samo pozove "majstore, može Čardak", ja mu otpevam i on kaže "hvala, brate". I to je to (smeh).

Kako ste pregurali hendikep - gubitak oka u saobraćajnoj nesreći?

- Da, bez oka sam, nosim protezu, pregurao sam to bolje nego što sam mislio da ću. Prihvatio sam to kao nešto normalno, žena se plašila, jer to nije ni bio klasičan udes, već je bio neki kanal preko puta, klizavo, a ja vozio samo 40 na sat. 

Kakav je život na točkovima?

- Eh, Toše, Silvana, Luis, Darko Radovanović... Kad bih o tome mislio, nikad ne bih radio ovaj posao. Prošao sam milione kilometara, a mogao sam da stradam ispred kuće. Danas sam nikad bolje, čuvam glas, pazim se prehlade, kad krene na mene ja je preduhitrim. Zovu stalno na koncerte, ne mogu sve da postignem, sada mi je jednom sedmično dovoljno. Zdravlje mi toliko dozvoljava. Oko 70 odsto koncerata održim u inostranstvu, nekad i u Istanbulu, u maju opet idem tamo, gradonačelnik Ljubljane Zoran Janković me simpatiše, dva puta sam pevao na trgu.

Estrada nekad sad?

- Ima svakakvih, previše se nakotilo. Hoće svi da pevaju, televizija im daje mogućnost, ali mi koji smo etablirani - nama to dobro dođe. Naša vrednost se tada vidi više. Umesto da bude gore - nama je bolje. Smene generacija mora biti, ali ne može na silu. Imam 66 godina, rođen sam na Romaniji gde se slušala samo narodna muzika, kao dečak išao sam na igranke, svirali su se šlageri, Indeksi... Rastao sa njima, počeo da pevam u kafanama, to je bila škola. Tu se tešeš. Potom sam snimio prvu singlicu, moj sin će biti naslednik prava, autorska prava su večita.

Često ste angažovani u Srbiji?

- Pesmu za seriju "Ubice mog oca" završili smo u restoranu Novaka Đokovića. Moji venčani kumovi, roditelji glumice Maje Šipovac, Gaga Antonijević i Ličanka Nataša Drakulić. Pevao sam i u "Karauli" Rajka Grlića.   

Kako doživljavate koncerte?

- Generalno je svuda isto, u velikim gradovima, slični su koncerti kao rokeri da ih drže. Pošto imam mnogo hitova, kažem sebi hajde da učestvujemo "u zločinu" zajedno, a "zločin" je emocija. Pravim atmosferu da koncert ima svoju priču, ne mogu kao vojnik - dođeš, otpevaš i odeš. Ne, koncert radim tako da ljudi razmišljaju samo o njemu.

Žalite li za nečim?

- Ne nešto specijalno, postigao sam više nego što sam očekivao. 

A kako je nastala "Miljacka"?

- Jedne prilike u Sarajevu prilazi mi Željko Joksimović sa pitanjem: "Sečaš li me se sa festivala u Sokobanji, pevao si 'Zlatne strune', ja sam bio onaj najmanji rastom, osvojio sam prvo mesto na harmonici"? Ja odgovaram: "A, jebote, ti li si taj"? Taj Željko mi se svideo. Kasnije, na koncertu u "Zetri", Haris Džinović i ja mu gosti, i ja mu donosim papir s tekstom "Miljacka" da vidim kako mu se čini. Odmah mu se svidelo, komponovao je i ostalo je istorija. I Ivica Dačić joj je dao dodatnu popularnost (smeh). 

I naš zajednički prijatelj Baho Topalbećirević je napisao večni hit "Pamtiću te celog života"? 

- Jeste, pa one pesme koje platim ne postanu hit, a kad dobijem na "izvol'te", ili slučajno, postanu velike. Eto, "vidi ove sijede, svaku sam pošteno platio" kad se recituje ima epsku notu - zaključio je Bešlić.