Jeziva ispovest Srbina, poslednjeg "ložača" iz Aušvica

Čedomir Petrović, rođen je u selu Livade, na Kosovu i Metohiji. Godine 1941. prilazi Partiji i počinje da radi kao partizanski kurir. Ubrzo, biva zarobljen od  Nemaca i odveden u Aušvic. Od njegovog svedočenja slediće vam se kosti.

Vreme dešavanja - 1943. i 1944. godina.

- Prebacili su nas sa juga Srbije u jedan logor u Francuskoj. Tu smo ostali godinu dana, a odatle su nas transportovali u Aušvic. Tamo sam bio određen na rad u krematorijumu. Sortiranje kose vršeno je po sobama: kratka kosa, dugačka, crna, plava, sve smo to skidali sa leševa, ljude različitih nacionalnosti.

Nas, po četiri, pet, ne možemo da podignemo onaj leš da ga nabacimo u peć. Tu ima, kao neka gvozdena nosila, i onda se ona ubace na otvor i kako ulaze unutra, tu se peć automatski pali i onda tela gore.

Sve tako dok i poslednju furunu ne napunimo. Onda je ona prva peć već gotova. Otvaramo vrata mašicama. Uzmemo dugačku gvozedenu šipku i kopamo po onim kostima da se sve rasture. Jer, one dođu kao kreč, ne dogore ponekad, sasvim. One kosti mladih tela teže sagorevaju, pa može plamen da se ugasi. Ispod peći su vagoneti gde se seju kosti. U tim kostima se nalazilo zlato, srebro, čivije, razni klinovi.

Zlato je najčešće bilo u zubima. Ja sam to tresao. Tako, dok mi po onom pepelu ceo dan radimo, sakupi se pola kante zlata ili drugih otpadaka.

Bacati živu decu u vatru, to je kao da se srce otkida, kao da će srce da ti prepukne... Puste čoveka golog, a onda ga juri pas. Dresiran je. Stigao ga, a onda mu odgrize ud...

Za mene je to trajalo tri meseca. A onda, jednog jutra, više nas ne bude psi.. Mnogo sirena i neki drugi zvuci. Ne verujemo da smo slobodni. Bežimo natrag u baraku. Ja sam bio u poslednjoj ekipi koju je trebalo takođe da spale jer se navršilo tri nedelje rada u krematorijumu, a onda posle tri nedelje i njih sve spale. Ali nas je spaslo oslobođenje. Došli Rusi - prepričao je jednom prilikom doživljaje Čedomir Petrović.

Celo svedočenje Čedomira Petrovića možete pročitati ovde.