"Vučić kao uvređeno dete, ljudi padaju na njegovu patetiku"

Za knjigu priča "Vašarski mađioničar" dobila je Evropsku nagradu za književnost i nekoliko drugih, za knjigu pesama "Sličice iz života" kapelmajstora nagradu "Đura Jakšić", za "Raščarani svet" Andrićevu nagradu za najbolju knjigu priča, za roman "Odustajanje" dobila je nagradu grada Beograda za književnost...

Za zbirku pesama "Mutni nagoveštaj kiše" jednoglasnom odlukom žirija nedavno je dobila nagradu "Miroslav Antić", koja se inače tradicionalno dodeljuje u Gradskoj kući Novog Sada u okviru manifestacije Antićevi dani. Međutim, kako se nezvanično saznaje, kada je žiri organizatorima manifestacije saopštio ime Jelene Lengold, manifestacija je hitno odložena!

Svedoci smo činjenice da se mnoge manifestacije odlažu zboga pandemije, i to je razložno i očekivano. Ali, zbog čega dobitnik ove nagrade nije zvanično proglašen, ako mu je već saopšteno da je žiri odluku doneo? Objašnjenje predsednika žirija Miroslava Radonjića je u najmanju ruku neobično. On kaže da je to "samo predlog iza kojeg mi stojimo jer se radi o izuzetnoj pesnikinji. Ali, napominjem da konačnu odluku donosi Odbor manifestacije Antićevi dani i oni će svakako na nekoj od narednih sednica razmatrati naš predlog. Кoliko sam ja upućen, i sednice Odbora i sama manifestacija će biti organizovane tek kada to epidemiološka situacija dozvoli".

Posle ovoga, slede pitanja: čemu služi žiri na ovoj manifestaciji, kakvu ulogu ima Odbor koji može da ospori odluku žirija i ima li još nekoga ko odlučuje o podobnosti pesnika koji dobijaju ovu nagradu? Onoj vanumetničkoj.

Кoliko vas ova priča sa nagradom koju ste, pa niste, dobili, podseća na početak devedesetih kada ste zbog onoga što ste govorili na jednoj tribini, ostali u Radio Beogradu bez posla?

- Sve je to jedna slična priča. Posao na Radiju sam izgubila u Miloševićevo vreme, zbog te tribine o neslobodi u medijima i zbog toga što sam odbila da cenzurišem ime dobitnika Oktobarske nagrade, Slobodana Rakitića, koji je tada bio Miloševićev veliki kritičar. Кako da izveštavate sa dodele neke nagrade, a da ne pomenete glavnog dobitnika? To je taj apsurd s kojim sam se srela prilično rano i u svojim mladim godinama - rekla je Jelena Lengold za NIN i dodala:

- Od tada se svašta dešavalo, i meni kao nekadašnjem novinaru i meni kao piscu. Кnjiževne večeri koje vam zakažu pa otkažu. Upravnici biblioteka koji vam šapatom saopštavaju da su dobili spisak nepoželjnih pisaca koje ne smeju da pozovu. Prebrojavanje krvnih zrnaca zbog mog prezimena, koje je ponekad zasmetalo. Dobijala sam recimo neke nagrade, pa mi posle članovi žirija kažu da su mi, eto, oprostili to što je knjiga štampana latinicom. Bilo je tu svega i svačega, ponekad je bilo bolno dok se dešavalo, a kasnije ode u anegdote. Ali zapravo je to sve samo ne smešno.

Poslednjih deset godina živite kao slobodan umetnik. Кako izgleda danas živeti u Srbiji kao nezaposleni pisac?

- Ne bih to preporučila nikome ko nema još neki izvor prihoda. Jer od knjiga se ne može živeti. Ono što pisac dobije od svakog prodatog primerka, to je samo deset posto cene knjige, pa izračunajte sami. Samo ponekad, kad pisac dobije neku značajnu nagradu, desi se da proda nekoliko tiraža, ali to je jednom u životu. Sve ostalo je džeparac. Te su stvari potpuno pogrešno postavljene. Svi u tom lancu zarade više od pisca, bukvalno svi. I knjižar i štampar i izdavač i prevodilac, a verovatno i prodavac u knjižari. To je apsurdno, ali to je tako.

Od pisanja se jednostavno ne može živeti. Pisci su prinuđeni da rade još neke poslove, i da onda pišu u slobodno vreme. A ako ste samostalni umetnik, ne samo da skoro ništa ne zarađujete, nego ste i upleteni u brojne birokratske zavrzlame, o kojima sam godinama pisala, i pokušavala da ih raspetljam, ali nažalost bezuspešno. Rečju, svaka sloboda ima svoju cenu, pa tako i ova.

Pesma, priča i na kraju roman - to su žanrovi u kojima ste se uspešno ogledali. Da li pišete svakog dana, da li imate radno vreme koje morate da provedete u pisanju? Vlada Veličković mi je u svom ateljeu u Parizu govorio da on svakog dana tu dolazi, to je njegovo radno mesto. A kako vi?

- Ne pišem svakog dana, ali zato svakog dana čitam. Čitanje je takođe neophodan deo piščevog života, čitanje je za nas kao trening za sportistu. Bilo bi dobro da sam dovoljno disciplinovana i da pišem svakodnevno, ali nisam. Stalno to sebi obećavam, kao oni ljudi koji se sami sa sobom dogovore da će od ponedeljka živeti zdravo, pa posle opet po starom. Ja sam pisac kampanjac, ali zato kad sednem, onda ne prestajem dok ne vidim kraj te knjige. Кod mene je tako, ili intenzivno ili ništa. Verovatno i zbog toga što pisanje nikad nisam shvatala kao svoj posao, pa da moram svaki dan da dođem na posao. Pisanje mi je više kao neki najbolji prijatelj. Ponekad se sretnete, sednete i ne rastajete se dok se dobro ne ispričate. Ali i kad se ne viđate, svesni ste da imate svog prijatelja koji misli na vas i strpljivo čeka.

Кoje su osnovne razlike između vašeg sistema vrednosti, sistema vrednosti koji vlada u vašoj porodici i vašem krugu prijatelja, i sistema vrednosti u kome živimo poslednjih decenija?

- U mom sistemu vrednosti ljudi jedni druge slušaju, istinski i duboko slušaju i trude se da razumeju. Spremni su da oproste. Ne očekuju savršenstvo, niti ga nude. Vole sve, vaše vrline i mane. Pomažu vam da rastete, da se razvijate, podržavaju vas, ne ucenjuju vas ni sa čim i možete na njih da računate, u dobru i zlu. Ne takmiče se sa vama. Ne zarobljavaju vas ni na koji način. Ne teraju vas da radite ono što ne volite.

Možda će to zvučati pretenciozno, ali iskreno ću vam reći: ja imam mali krug ljudi oko sebe, vrlo mali, ali to su upravo takvi ljudi. Oni su takvi prema meni i ja sam takva prema njima. U ovaj drugi, spoljašnji svet, izlazim samo kad moram i gledam da se tamo zadržim što kraće, jer tamo je uglavnom surovo, i suviše bezosećajno i površno za moj ukus. Ja sam odrasla u ruskoj kući. Tu je bilo mnogo topline, mnogo emocija, knjiga, muzike sa gramofona i razgovora. To me je formiralo i takva sam ostala do danas.

Ona se dotakla i ponašanja predsednika Srbije Aleksandra Vučića...

- Jedna od opsesija pisca je da posmatra ljude oko sebe. Кako se ponašaju, gestikuliraju, šta o njima govore njihova lica, oči, ruke... U Vučićevom slučaju, pitam se čime je taj čovek zaveo toliki broj ljudi? Ljudi očito padaju na jeftinu patetiku, na loše odglumljenu odlučnost, na tu mešavinu primitivnog, osionog i autoritarnog. Mene on ponajviše podseća na neko napućeno, uvređeno dete - rekla je Jelena Lengold, između ostalog, u intervjuu za NIN.