Branko Miljković, odrekao se poezije i oduzeo sebi život

Brankovo odrastanje u Nišu za vreme Drugog svetskog rata znatno je doprinelo njegovom psihološkom smislu jer je postao jedan od začetnika tema smrti i stradanja, kako u svojoj tako i u srpskoj poeziji.

Kada je došao u Beograd, Branko je pune tri godine obilazio redakcije mnogih časopisa ali nije naišao na razumevanje. Prve pesme u glavnom gradu mu objavljuje Oskar Davičo 1955. u časopisu "Delo", i time mu otvara vrata ostalih izdavača i stranice brojnih časopisa. Ubrzo potom sledi njegova prva zbirka pesama "Uzalud je budim" 1956. godine, kojom postiže uspeh kod publike i kritičara, a potom i zbirke pesama: "Smrću protiv smrti" (zajedno sa Blažom Šćepanovićem, 1959), "Poreklo nade" (1960), "Vatra i ništa" (1960), "Krv koja svetli" (1961) i mnoge druge.

Te godine nastanjuje se u Zagrebu i radi kao urednik na Radio-Zagrebu. Sticaj mnogih okolnosti učinio je da Branko Miljković doživi duboko razočaranje i učini nekoliko poteza u vrlo kratkom vremenu: piše sebi rođendansku pesmu; dopisom Dugi, datiranim 27. januarom 1961, odriče se svoje poezije i žali što ne može vratiti Oktobarsku nagradu Beograda (bio je najmlađi dobitnik ove nagrade za knjigu "Vatra i ništa")...

I na kraju, u noći između 11. i 12. februara 1961. godine nađen je obešen u šumi na zagrebačkoj periferiji. Njegovo pevanje trajalo je samo sedam godina - iz života je otišao u dvadeset sedmoj godini.

Zanimljivo je da se i dan danas nagađa o njegovoj smrti s obzirom na to da se Branko obesio o drvo za koje se sumnja da je bilo suviše maleno i kako bi "izdržalo krupno telo srpskog pesnika", prema rečima književnika i pravnika Tanasija Mladenovića.

Pesma koju je napisao za svoj 27. rođendan, pre nego što je usledila tragedija, ledi krv u venama:

Više mi nisu potrebne reči, treba mi vreme;

Vreme je da sunce kaže koliko je sati;

Vreme je da cvet progovori, a usta zaneme;

Ko loše živi zar može jasno zapevati!

Verovao sam u san i u nepogodu,

u dve noći bio zaljubljen noću,

dok jug i sever u istome plodu

sazrevaju i cvokoću.

Sanjajući ja sam sve praznike prespavao!

I grom je pripitomljen pevao u staklu.

Ne rekoh li: vatru vrati na mesto pravo,

a poljupcu je mesto u paklu.

I hlebovi se pod zemljom školuju;

Ja bih se želeo na strani zla tući;

Pa ipak, po milosti istorije,

povraćajući i ja ću u raj ući.

Za prijatelje proglasio sam hulje,

zaljubljene u sve što peva i škodi.

Dok mi zvezde kolena ne nažulje

moliću se pobožnoj vodi.