Tada su Nemci hladnokrvno ubili oko 3.000 stanovnika Kragujevca uključujući i 300 učenika. Neverovatnu priču o tim danima iz sećanja Mije Aleksića zabeležio je Žika Živulović-Serafim, a objavila je RTV revija u maju 1970.
Osvanuo je 20. oktobar 1941. godine. Mama Sinđa ustala je rano i otišla da kupi hleb za doručak. Otac Velimir meškoljio se u krevetu. Misli su mu bile na ruskom frontu. Da li zaista Nemci imaju toliko uspeha kako javlja radio?
Sovjeti su u povlačenju. Mija je tog dana imao matematiku, koja mu nije išla nešto naročito od ruke, i očekivao da bude prozvan... Znao je da ništa ne zna. Ili jedva nešto malo više od toga. Udešavao je frizuru pred ogledalom i samom sebi predskazivao:
- Jadniče, ako se danas izvučeš na času, živećeš sto godina!
Ni na kraj pameti mu nije bilo da će doživeti jedan drugi čas, koji će mu obećati život eventualno za 24 sledeća sata.
Mija je išao u Drugu mušku gimnaziju, koja se nalazila takoreći preko puta njegove kuće. Bila je to stara, adaptirana zgrada, u kojoj su smeštena samo dva odeljenja osmog razreda. Neki minut do osam. U učionicu je već prodrla spoljna atmosfera. Kako je ko pristizao, donosio je sve novije i novije vesti.
U jednom momentu vrata se otvoriše. Na pragu Nemac sa šlemom, u crnom, kišnom mantilu, šmajser uperen na đake. Dočekaše ga neme, nepomične oči. Osetivši da nije napravio efekat, German se vrati natrag, zatvori vrata, pa ih nogom razvali.
- Los, los! - urlao je zverski.
Profesorka stade ispred mašinske puške. Suze joj grunuše niz lice, ali glas je bio prodoran.
- Šta će vam deca? Zašto ih dirate? Šta su vam ona skrivila?
Nemac je odgurnu. Naiđoše i drugi.
- U dvorište, u kolonu po tri - drali su se folksdojčeri.
Paralizovanih čula, u potpunoj bespomoćnosti, učenici se povinovaše naredbama. Mama Sinđa nosila je svom sinu zimski kaput.
- Mijo, Mijice, teraće vas u internaciju, biće ti tamo hladno, evo ti kaput, i ovaj hleb...
Nemci su žurili da pokupe ljudsko meso, gurali decu u redove i vrhovima bajoneta gonili ih da što pre pođu.
Kolona kreće. Četa đaka... Mija zgrabi majčinu ruku, poljubi je. Poslednji pogled na dvorište, na dragu kuću, na Velimira, koji je stojao kao kip, okamenjen ubolu. Nije imao snage ni da podigne ruku, da mu mahne.
Vriska žena, koje su trčale za svojom decom, plač i kuknjava, i nemačko: "los, los!", ispunili su to kragujevačko podne, 20. oktobra, 1941. godine.
Nešto kasnije, čuli su se pucnjevi. Rafali... Bilo nam je jasno šta nas čeka. Video sam oca i majku u crnini za mnom. Velimir je pustio bradu, posiveo... Počeo sam da plačem. U sebi... Znači, tu je kraj...
Dvadeset i prvog oktobra, oko 19 časova, Nemci su ih pokupili iz barake da ih sprovedu u pivarsku školu. Oba osma razreda Druge muške gimnazije.
- Idete kući - rekao je jedan banatski folksdojčer.
Izgleda da su Nemci namirili broj. Ali, ko da veruje! Gledale su ga neme, nepomične oči osamnaestogodišnjaka.
Mija se uhvati za slamku.
- Je l' to sigurno?
Folksdojčer zaklima glavom.
Mija dolazi kući, otvara vrata kuhinje. Slika, koju neće da zaboravi do kraja života. Mama Sinđa u crnini. Zavijena u crnu maramu. Velimir ostario za deset godina. Usukao se. Nove bore išarale lice. Sede oboje na klupi. Kao dva spomenika od kamena. Bezizrazne oči zure u nepoznatog.
Pobijeni su svi gimnazijalci. Nije li ovo san?
- Tata, mama… ja sam…
Mija se zagrcnu. Video je svoju sliku na zidu. Ram je bio opervažen crnim florom.
- Da vam ne pričam kako je bilo! - kaže Mija i grabi sinčića u naručje. Samo da ovi to nikada ne dožive. Sakrili su ga na tavanu i pokrili krompirima.
Nemci su još tog dana kupili. Jednom dnevno penjala se mama Sinđa gore, da ga nahrani. Ruke su mu drhtale, nije mogao kašiku da drži. A onda mu je ispričala šta se sve dogodilo s đacima prve gimnazije.
Ređala mu je imena drugova, koji nisu više u životu. Mija je jecao.
- I on? I on?… Mama, ja nisam kriv što sam ostao živ.
Trauma, koja će biti večita.
Komentari 0
ostavi komentar