Kako je Ksenija Pajčin govorila o razlozima odlaska iz zemlje za vreme bombardovanja: "Psihički više nisam mogla da izdržim"

Beživotna tela u lokvama krvi, pronašla je Ksenijina majka Ljubica. Vest je tada odjeknula u celom regionu i potresla sve. Ni godinama kasnije - njen život ne prestaje da intrigira.

Poznato je i da je Ksenija u trenucima kada je počelo bombardovanje u Srbiji, odlučila da spakuje kofere i preseli se u Atinu kod porodičnog prijatelja, košarkaškog menadžera Vasilisa.

Dobila je poslove u najpoznatijim klubovima Atine i postala najomiljenija plesačica sa stejdža. O odluci da napusti domovinu govorila je samo dva puta.

"Pobegla sam u Atinu da bih bila niko. To mi je prosto prijalo, nisam mogla da se nosim sa svim što me stiglo. Od 1998. godine do 2000. godine nisam mogla to da izdržim, iako sam se pitala da li je ovo put koji želim? Tako da mi je bilo potrebna Grčka da budem normalna devojka, koja živi sa dve cimerke i normalno funckioniše. Godinu dana sam živela bukvalno da niko nije znao da sam otišla. Pobegla sam i nisam želela ništa da čujem ni vidim. Retko sam odgovarala na telefonske pozive. U tom momentu sam doživela krizni momenta koji obično svi doživljavaju mnogo kasnije, ali to je prosto normalno", rekla je po povratku iz izgnanstva.

Prvi posao u tada bombardovanom Beogradu bio joj je kao pomoćni voditelj Milovana Ilića Minimaksa u njegovoj “Minimaksoviziji”.

"Ovde je bio totalni haos. Dala sam zemlji 40 dana, ne znam šta više. Baš taj emotivac u meni nije mogao više da izdrži. Ja sam patila za tom zemljom, bila sam protiv svega. Nisam želela da radim mnoge stvari koje su svi radili. Osporavana sam svuda. Meni je više bilo muka. Ne mogu da budem zatvorena, da budem osporavana, dok se drugi šlihtaju. Ja nisam taj tip, ja sam iskrena. Volim svoju zemlju, volim svoj narod i meni je sve to bilo apsurdno. Ne mogu da pomognem i ne treba da budem tu. To je bilo nešto što sam pomislila i stvarno psihički više nisam mogla da izdržim", ispričala je Ksenija drugom prilikom.