Preminuo akademik Sava Halugin

"Višu pedagošku školu u Hovom Sadu, Odsek za likovnu umetnost, završio je 1968. godine. Potom je upisao Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu, Vajarski odsek, gde je diplomirao y klasi profesora Jovana Kratohvila 1972. godine. Nakon završenih poslediplomskih studija 1978. dobija zvanje magistra likovne umetnosti - vajarstva.

U periodu od 1980. do 1994. godine imao je status slobodnog umetnika u Beogradu. Radni odnos zasniva 1994. na Pedagoškoj akademiji u Subotici, gde je predavao Metodiku likovnog vaspitanja sa praktičnom nastavom. Iste godine izdata mu je monografija Zemlja i metal, na srpskom i engleskom jeziku. Boravio je na studijskim putovanjima u Grčkoj, Francuskoj, Italiji, Austriji, Nemačkoj, Mađarskoj, Španiji i Rumuniji.

Učestvovao je na brojnim kolektivnim izložbama u Srbiji i inostranstvu. Od 1979. izlagao je samostalno u Beogradu, Zagrebu, Budimpešti, Parizu i drugim likovnim centrima. Njegova dela nalaze se u kolekcijama Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, Narodnog muzeja Srbije, Savremene galerije u Subotici, Srpske akademije nauka i umetnosti i u brojnim privatnim kolekcijama. Mnoge njegove skulpture izvedene su kao dela u javnom prostoru u Subotici, Novom Sadu, Kikindi i Somboru.

Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 2018, a za redovnog člana 2024. godine. U okviru Akademije bio je član Akademijskog odbora za visoko obrazovanje. U Galeriji SANU priređena je značajna izložba njegovih dela "Sava Halugin: Poziv na oduševljenost" (2023).

Bio je član Udruženja likovnih umetnika Srbije, Saveza udruženja likovnih umetnika Vojvodine i Udruženja primenjenih umetnika Vojvodine.

Stvarajući u duhu razumevanja prirode različitih vajarskih materijala i traganja za oblikom, u delu Save Halugina izdvajaju se dve velike celine. Prva, izvedena u kamenu, obeležila je sam početak Haluginovog stvaranja i trajala gotovo dvadeset godina. Druga, koju karakteriše izbor bronze kao materijala drugačijih svojstava, omogućila je umetniku da intenzivno istražuje i ostvaruje pomake unutar svoje umetnosti od sredine osamdesetih godina do danas. Posebno mesto u Haluginovom opusu imaju crteži i slike. Oblasti njegovih umetničkih istraživanja bile su: sinteza osnovnih tokova srpske moderne skulpture u širokom rasponu od ekspresionizma do nadrealizma, u dinamičnoj artikulaciji svih elemenata skulpturalnih kompozicija; modelovanje asocijativnih bronzanih organizama kao i slovnih znakova osobenih asocijacija. Vajarskim formama otkrivao je kvalitet jezika kao i esencijalna stanja kreativnog bića.

Svojim stvaralaštvom ostavio je neizbrisiv trag u istoriji srpskog vajarstva i likovnih umetnosti. Za svoj rad primio je mnoga priznanja i nagrade, među kojima su: Nagrada za stvaralaštvo ULUS, ULUK, ULUV, Beograd, Izložbeni paviljon „Cvijeta Zuzorić“ (1978); Nagrada fonda „Moše Pijade”, na izložbi SULUJ-a, Beograd (1982); Nagrada „Jovan Popović”, Novi Sad (1984); Oktobarska nagrada grada Subotice; Nagrada „Zlatno dleto”, ULUS, Beograd (1988); Nagrada ULUS-a „Zlatno dleto”, Beograd, Galerija „Cvijeta Zuzorić“ (1993); Otkupna nagrada na Bijenalu savremenog jugoslovenskog crteža „Likovna jesen”, Sombor (1994); Nagrada „Oktobarskog salona” za skulpturu, Izložbeni prostor „25. maj“, Beograd (1995); Nagrada „Iskre kulture“, za likovnu umetnost, Zavod za kulturu Vojvodine (2007); Druga nagrada na pozivnom konkursu za spomenik „Savi Vladislaviću Raguzinskom“ za Sankt Peterburg, Zavod za kulturu Vojvodine (2008); Prva nagrada na pozivnom konkursu za izradu figure Mihajla Pupina u Novom Sadu (2010); Prva nagrada na pozivnom konkursu Zavoda za kulturu Vojvodine za rešenje plakete koja se dodeljuje za životno delo u kulturnom stvaralaštvu (2010); Nagrada za likovno stvaralaštvo „Jakov Orfelin“, Kulturni centar, Sremski Karlovci (2018) i dr.

Njegov odlazak veliki je gubitak za Srpsku akademiju nauka i umetnosti, kao i za srpsku i svetsku umetnost i kulturu", zaključuje se u saopštenju SANU.