Nacrt zakona o transplantaciji: ZA NOVI BUBREG U TURSKU

Primera radi, tokom 2021. godine, sprovedeno je svega devet transplatacija u našoj zemlji. Zbog toga su mnogi pacijenti sa liste čekanja prinuđeni da spas traže van granica Srbije i o sopstvenom trošku - za bubreg odlaze u Tursku ili Belorusiju, ali za druge organe često ni nema alternative. Posebno je razočaravajuće što iza ovih zabrinjavajućih podataka zapravo stoji birokratija koja već godinama ne uspeva adekvatno da uredi ovu životno važnu oblast, piše nedeljnik  NIN.I danas, kao i prethodnih decenija, problem je isti. U Srbiji se već godinama vodi rasprava o unapređenju Zakona o transplantaciji ljudskih organa, ali čini se da taj protok vremena nije doneo boljitak. I aktuelni predlog Ministarstva zdravlja naišao je na kritike, i to i udruženja pacijenata i eksperata. Ključni problem je u tome što ne omogućava građanima da jasno izraze saglasnost za doniranje organa. Umesto toga, odluka se prepušta porodici ili etičkim odborima, što često dovodi do situacija u kojima volja preminulog nije poštovana. Tako se ovaj proces godinama vrti u začaranom krugu čiji je rezultat manjak organa, manjak transplantacija i na kraju, manjak spasenih života. Naime, prema izmenama Zakona svako ko se nije izjasnio da ne želi da bude davalac organa nakon smrti, smatraće se donorom. Drugim rečima, ukoliko neko ne želi da njegovi organi budu donirani, treba da potpiše Izjavu o protivljenju koja će biti evidentirana u posebnom Registru koji vodi Uprava za biomedicinu. I tu je Zakon jasan. Problem, međutim, nastaje kod pretpostavljene saglasnosti. Ukoliko osoba nije evidentirana u Registru - smatra se da želi da bude donor organa. Ali tu nije kraj, jer poslednju reč ipak može da ima porodica preminulog ili etički odbor zdravstvene ustanove.