Zašto nikome ne odgovaraju nezavisni mediji?

Vlast optužuje opoziciono orijentisane redakcije da su strani plaćenici. Opozicija, s druge strane, proziva prorežimske medije kao propagandne megafone. Etikete se lepe brže nego što se čitaju tekstovi. Reči poput "izdajnici", "plaćenici", "režimski", "bojkot" postale su svakodnevni inventar javnog prostora.

Ali šta se dešava kada jedan medij odluči da ne stane ni pod jednu zastavu?

Kada, poput našeg portala, izabere da radi profesionalno - da informiše građane na osnovu činjenica, da kritikuje i vlast i opoziciju kada za to postoje argumenti, ali i da pohvali kada postoji razlog? Tada, paradoksalno, postaje meta svih.

Jer nezavisnost je poželjna - sve dok ide u korist "naših".

Onog trenutka kada kritika pogodi stranu koju neko podržava, nezavisni medij postaje "izdajnički". Kada ukaže na propuste vlasti - proglašava se opozicionim. Kada prozove opoziciju - postaje režimski. Narativ je identičan, bez obzira sa koje strane dolazi. Razlikuju se samo potpisnici komentara.

To govori više o stanju društva nego o stanju medija.

Realna, argumentovana kritika danas se doživljava kao napad, a ne kao doprinos javnoj debati. Polarizacija je otišla toliko daleko da više nije važno šta piše - važno je koga, navodno, "podržavaš". A ako ne podržavaš nikoga bezrezervno, onda si sumnjiv svima.

Ipak, uloga medija nikada nije bila da ugađa. Niti vlasti. Niti opoziciji. Niti najglasnijim komentarima na društvenim mrežama.

Uloga medija je da postavlja pitanja. Da proverava činjenice. Da razdvaja emociju od informacije. Da podseća da nijedna politička opcija nema monopol na istinu.

Zato ćemo nastaviti da radimo po svome - bez svrstavanja, bez političkih dresova, bez kalkulacija kome će se svideti naslov. Naša jedina strana su građani koji žele informacije bez navijačkih tonova, bez propagande i bez cenzure.

Možda takav put nije najlakši. Ali je jedini profesionalan.

I jedini koji ima smisla.