"Nije problem u budalama i ludacima": ZATO JE VAŽNO BITI VUČIĆ

Urgentni posao naprednjačkog operativnog štaba je da sve nenormalno u Srbiji, što pre proglasi normalnim. U tom centru, naravno, ne caruje um, nego želja za apsolutnim posedovanjem svega. Takozvana nova normalnost, koju je svet upoznao tek sa dolaskom Aleksandra Vučića i SNS-a, kod nas se odomaćila još pre više od deset godina. Pa ipak, njihovo normalno uvek može biti još nenormalnije. Otkako je na vlasti režim Aleksandra Vučića, u Srbiji je strah postao konstanta javnog života. Čim je došao na vlast, Vučić je krenuo sa restrikcijama. Pred vrhovnikom koji ne haje za ljudske sudbine, osim SNS-a i njegove militarističke invazije na svaki oblik života, Srbija ozbiljnih neprijatelja nema.- Narod je sačuvao državu, nisu vojska ili policija, nego narod. Narod je rekao da neće ove ludake koji najavljuju da će juriti po ulicama. Narod je rekao da hoćemo da živimo pristojno i normalno, nećemo ludake - navodi predsednik Srbije.Predsednik Srbije Aleksandar Vučić gostovao je na Informer televiziji i odgovarao na udarna pitanja. Uzaman su pametni ljudi govorili da to nije ni pametno, ni zgodno, niti u dobar čas - zapeo Vučić da optužuje. Videćemo već koliko ovih dana na šta će to izaći. Ljudsko biće, kao Vučić, suočeno sa pogrešnim i katastrofalnim ishodom vlastitih postupaka pribegava odbrambenim mehanizmima raznim, uključivši i mehanizam "projekcije": nisam ja, on je.Ali, upozorava nas doktor Frojd, ima tu i jedna zamka u koju se subjekt često uhvati. Čim odvali takvu frojdovsku omašku, subjekt se odaje nesvesno, mimo svoje volje, otkrivajući pravu prirodu svoje motivacije. Međutim, ovde nije reč o apstraktnim ili nebeskim kategorijama platonskog tipa; reč je o svakodnevnom životu i opstanku, najčešće opstanku, što stvar čini jako ozbiljnom. Lako je popovati o moralu i etici, o doslednosti i principima, kažu realisti, kad sedite na svom zadnjem trapu u toplom i bezbedni. Primera takvog neprijatnog izbora imamo na srpskim ulicama i nijedan nije zadovoljavajući po ishodu. Po definiciji ne može ni da bude: manje ili veće. Zlo je zlo, na kraju krajeva.Stabilan režim, sa stabilnom glasačkom i parlamentarnom većinom, nema nikakvu potrebu da napada svoju opoziciju ili građanske otpore raznih vrsta. Ako to radi, to je znak loše savesti i crva koji ih grizu iznutra. Na svu sreću, njih je sve manje, više očiju nego zuba. Vučićeva Srpska napredna stranka ima običaj da podgreva moralnu paniku i histeriju čisto da se građani ne opuste. Sada su izdajnici oni koji hrane studente. I on zbog toga nikako da se zahvali "građanima" što su se uzdržali od prekršaja javnog reda i mira većih razmera, sa materijalnom štetom, tačnije odbijanjem da nahrane studente, koji su uzgred i strani plaćenici i kao takvi nikako ne smeju da jedu srpsku gibanicu.Možda zvuči suludo, ali stiče se utisak da je on spreman da brani sebe svim raspoloživim resursima Srbije. Pozivanje na neki normalan narod je uzurpacija tuđih emocija, nepostojeća molitva prema nečemu što se naziva ubitačna podela. Narod je kategorija koja počinje da se buni patološkoj Vučićevoj brizi, a njegov javni govor, da nije prazan i suvišan, da je ozbiljan državnički, da nije svakodnevno blaćenje, morao bi da bude uzdržano obraćanje poštovanim građanima. Ali, narod u Vučićevom shvatanju ne traži poštovanje, već vođenje.

Narod koji je već zamalo odustao od svega, krenuo je da pravi državu kakva ovde odavno nije postojala i brani silu koja ga je porobila. Traži se zaista samo normalno.