Srpski student sa Kembridža analizira: Kada će Zapad da odustane od Vučića i podrži građane Srbije?

Vučić ima krv na rukama: 1. novembra, nadstrešnica Železničke stanice u Novom Sadu – loše renovirana u okviru finansijski netransparentnog vladinog projekta – se srušila, pri čemu je poginulo 15 ljudi.

U nedeljama nakon toga, gnev javnosti zbog godina loše vladavine izlio se na ulice. Mase koje ponekad broje i preko 100.000 razbijaju zimski vazduh pre nego što utihnu na 15 minuta tišine – po jedan minut za svaki život izgubljen zbog neobuzdane pohlepe režima.

Studenti su zauzeli većinu univerzitetskih zgrada u zemlji, pretvarajući ih u središta političke samoorganizacije. Vučićeve pretnje odmazdom putem misterioznih paravojnih snaga su pale: Srbi iz svih slojeva društva stoje uz studente, piše u analizi za transitionsmedia.org Rade Meech-Tatić, srpski student na Kembridžu i osnivač NGO Čempres.

Ali ne i Zapad. U poslednjim godinama Miloševićeve vladavine, zapadne zemlje su aktivno podržavale demokratsku opoziciju. Sada se prave gluvi na vapaje srpskog naroda. Zašto?

Prvo, Zapad se kladi na Vučićevo eventualno priznanje suvereniteta Kosova, koje je jednostrano proglasilo nezavisnost od Srbije 2008.

Ovo je neverovatno naivno. Vučić je bio glavni propagandista za vreme Miloševića, koji se kasnije suočio sa suđenjem za (između ostalih optužbi) ratne zločine na Kosovu.

Osumnjičeni na međunarodnoj poternici za napad na selo na severu Kosova 2023. Milan Radoičić, blizak je poslovni saradnik Vučićevog brata.

Dok zapadni pregovarači gutaju prazna Vučićeva obećanja da će rešiti kosovski spor, domaća propaganda ga predstavlja kao hrabrog branioca srpstva koji nikada neće napraviti kompromis oko teritorije.

Zasluge za ovo iracionalno kockanje u velikoj meri pripadaju bivšoj nemačkoj kancelarki Angeli Merkel, koja je predvodila zapadnu podršku Vučićeve Srpske napredne stranke (SNS) – navodno proevropskog, neoliberalnog spinoffa Srpske radikalne stranke osuđenog ratnog zločinca Vojislava Šešelja.

SNS je viđena kao najverovatniji fasilijator nezavisnosti Kosova, korak koji se smatra postulatom regionalne stabilnosti i konačnim opravdanjem ratnih napora SAD i Ujedinjenog Kraljevstva protiv Srbije.

Dok su Bil Klinton i Toni Bler, tadašnji lideri SAD i Britanije, uživali u savetodavnim svirkama sa SNS, pitanje Kosova je nastavilo da stagnira sve vreme Vučića na vlasti.

Sve je na prodaju

Vučić, kleptokrata par ekselans, stavio je Srbiju na prodaju – a među njegovim brojnim kupcima su i zapadne zemlje.

Ima dovoljno za obilazak: beogradsko naselja Savamala, srušeno buldožerom usred noći i prodato emiratskim investitorima, državna naftna kompanija NIS, iz koje Rusija već dugo izvlače enormne profite, Rudnik bakra u Boru, kojim rukovode Kinezi jedno je od najzagađenijih mesta u Evropi.

Izgledi za sklapanje direktnih poslova bez tendera sa režimom privlače različite igrače kao što su američki građevinski gigant Behtel i francuski predsednik Emanuel Makron, koji su posetili Beograd u avgustu da bi mu prodali borbene avione Rafale.

Najtoplija atrakcija na Vučićevom igralištu je dolina Jadar, gde EU sa entuzijazmom podržava rudnik litijuma Rio Tinta, koji preti da zatruje lokalni ekosistem i kontaminira vodosnabdevanje oko 2,5 miliona ljudi nizvodno.

Dok su građani prošlog leta izašla na ulice u znak protesta, nemački kancelar Olaf Šolc slavio je projekat kao veliku blagodat za zelenu tranziciju Evrope. Jasno je da Šolc vidi srpsko okruženje kao žrtvu, a ne kao korisnika ove tranzicije.

Ali takvo razočaravajuće licemerje nije ništa novo. Iako fer izbora u Srbiji nije bilo od 2012., SNS uživa pridruženo članstvo u Evropskoj narodnoj partiji (EPP), najvećem bloku u Evropskom parlamentu.

Međunarodne kritike povremeno buknu – kao odgovor na primer na ono što su mnogi okarakterisali kao nameštene izbore 2023., – ali u odsustvu bilo kakvog kontinuiranog pritiska da se država demokratizuje.

U međuvremenu, Vučić rovari Srbiju do temelja. Praktično svi nivoi vlasti su prepuni nesposobnih SNS kadrova. Pošto su tajna služba, vojska i većina medija čvrsto pod njegovom kontrolom, stranka je slobodna da vrši pronevere do mile volje.

Njena najambicioznija šema do sada je beogradski EXPO 2027, koji ima nečuven budžet od skoro 18 milijardi evra, što je ekvivalentno 21 odsto srpskog BDP-a (nasuprot tome, Svetski EXPO 2020. u Dubaiju koji ima dublji džep koštao je 6,7 milijardi evra).

Zapad popunjava diskurzivni vakuum koji je ostavila neodbranjiva politika neiskrenog brbljanja. Uzmimo, na primer, britanskog ambasadora u Beogradu, koji je u julu uveravao Srbe da su njihovi strahovi u vezi sa rudnikom Jadar neosnovani, budući da se rudarenje litijuma odvija bezbedno u njegovoj matičnoj zemlji – propuštajući da prizna da u Srbiji, za razliku od Velike Britanije, političari i korporacije rade nesputane demokratskom odgovornošću i nezavisnom regulativom.

Ili njegov američki kolega, koji je nedavno primetio da Vučićeva Srbija „ide u dobrom pravcu“, čak i kada su desetine hiljada ljudi radije otišli na proteste nego proslavljali doček Nove godine. „Nema nove godine“, glasio je slogan, „još uvek nam dugujete prošlu godinu“.

Vreme je da zapadne zemlje napuste Vučića i prihvate demokratske težnje srpskih građana. Kompromis: izgubiti autokratu koji pruža prljave poslovne prilike i geopolitičke iluzije i ostvariti veliku pobedu za evropsku demokratiju i regionalnu stabilnost.