Kako se nebezbedna roba nađe na rafovima?

Tek oko četvrtine su proizvodi za kuću, igračke, odeća i mali kućni aparati dok su ostalo razni modeli automobila, motora i kamiona za koje se i u svetu tek naknadno otkrije da imaju manu koju proizvođač mora da otkloni.

Uprkos tome, izazov jeste veliki, jer su nebezbedni proizvodi uglavnom stizali iz inostranstva što znači da je trebalo da prođu kroz "ruke" inspektora i po mogućstvu budu zaustavljeni već na granici. To ne umanjuje odgovornost proizvođača, uvoznika i prodavaca za bezbednost onoga što plasiraju.

Kako se tzv. proizvodi opšte upotrebe ipak "provuku" do prodavnica i rafova pokušali su novinari Forbes Srbija da saznaju od ljudi upućenih u inspekcijski nadzor i laboratorijske analize. Oni su želeli da ostanu anonimni jer je reč o osetljivom pitanju koje se tiče bezbednosti i zdravlja građana.

Kada proizvodi stignu na granicu, inspektor može na osnovu dokumentacije da utvrdi da li ispunjava uslove da uđe na tržište. Ali, može i da uzme uzorak i uputi ga u akreditovanu laboratoriju na analizu.

Već tu se javlja prvi izazov, kažu sagovornici portala Forbes Srbija. Inspektor može da u laboratoriju pošalje uzorak koji je ispravan, a da u ostatku kontingenta ostanu nebezbedni proizvodi.

Drugi izazov je i obim i učestalost uzorkovanja koje se sprovodi, odnosno to što su, po mišljenju sagovornika, nedovoljni.

Ono što je za utehu jeste da predmeti opšte upotrebe koji će doći u dodir s decom, kao što su igračke, obavezno moraju da budu analizirani.

Laboratorija dostavlja rezultate analize i alarmira inspekciju ukoliko je otkriveno prisustvo nedozvoljenih supstanci ili neko drugo kršenje propisa. U takvim situacijama ostatak kontingenta se zaustavlja, odnosno vraća odakle je stigao jer ne može na tržište.

S druge strane, ukoliko se ispostavi da je sve u redu, roba nastavlja svoj put, ali inspekcije mogu i da naknadno kontrolišu proizvode, kada su već ušli u promet.

Jedan od izazova u procesu uzorkovanja su resursi inspekcija. Zbog toga je posebno važna upotreba analize rizika koja će inspektore najpre usmeriti ka robi koja je potencijalno i najrizičnija.

Koliko često inspekcije rade nadzore, iz Forbes Srbija nisu dobili odgovor, kao ni na pitanje na koji način obavljaju nadzore ni koji su rezultati.

Sagovornici ovog medija kažu da ni komunikacija između laboratorija i inspekcija nije na željenom nivou. Kada naprave izveštaj, laboratorije obaveštavaju inspekciju. Ukazuju da je potrebno da se uradi dodatni nadzor, pa i da se uzme još uzoraka.

Laboratorije mogu da na osnovu višegodišnjeg iskustva i procene rizika prepoznaju u kojim će konkretnim proizvodima naći nešto problematično. Potrebno je, smatraju, da inspekcije agilnije reaguju na upozorenja.

Treći izazov su samo proizvođači i uvoznici. Kako kažu sagovornici, šteta po reputaciju i dalje poslovanje od obznanjivanja da je neki njihov proizvod nebezbedan je veća od eventualne kazne. Zbog toga nisu svi spremni da budu transparentni i informišu javnost da povlače proizvod.

Iako je jedan od maloprodajnih lanaca od juna povukao čak pet proizvoda i na svom sajtu objavljivao koje proizvode povlači, na pitanja Forbes Srbija nije odgovorio. Među tim proizvodima našle su se i igračke.

Dodaju da su upravo igračke bile te koje su u poslednjih pet godina najviše sklanjane s tržišta. Ispostavilo se da nisu bezbedne, prevashodno usled tehničkih nedostataka ili neodgovarajućeg hemijskog sastava.

Ko snosi najveću odgovornost?

U jednom od udruženja za zaštitu potrošača smatraju da je najveća odgovornost na proizvođaču i uvozniku.

Marko Dragić iz Nacionalne organizacije potrošača Srbije kaže za Forbes Srbija da se, prema informacijama kojima raspolaže, do sada pokazalo da je jedan od najvećih problema taj što nema dovoljno kontrole prilikom proizvodnje. On smatra da su propusti u proizvodnji jedan od osnovnih razloga povlačenja proizvoda sa tržišta.

Smatra i da zabrinjava to što se često povlače igračke jer su deca najranjivija potrošačka grupa. Kod njih ne može mnogo da se ustanovi na osnovu izgleda i najveći propust u proizvodnji igračaka je hemijska ispravnost (prisustvo ftalata). Iako je takvih igračaka ranije bilo više na tržištu, Dragić procenjuje da se igračke, sada prisutne u radnjama, nalaze u okviru dozvoljenih vrednosti.

S druge strane, navodi da se mogu dogoditi i slučajni propust u proizvodnji, zbog čega je važna efikasna kontrola robe koja je već stigla u prodavnice.

On potvrđuje i da je jedan od problema to što se ne može računati na to da će svaki trgovac, odnosno proizvođač, uvek objaviti da ima nebezbedan proizvod jer bi im to moglo naneti reputacionu štetu.

Dodaju da su upravo igračke bile te koje su u poslednjih pet godina najviše sklanjane s tržišta. Ispostavilo se da nisu bezbedne, prevashodno usled tehničkih nedostataka ili neodgovarajućeg hemijskog sastava.