SNS biznismeni u srpskom sportu: Zarađuju milione, a novac daje država

Najveći sportski klubovi u Srbiji decenijama kubure sa novcem, a za učešće na međunarodnim takmičenjima neretko im je potrebna milionska pomoć od države. Sve to uprkos zvučnim sponzorima koje imaju na papiru, ali i poznatim tajkunima koji sede u njihovim upravama, piše Radar.

To naročito važi za Fudbalski klub Crvena zvezda, u čijem su rukovodstvu Stojan Vujko i Ivan Bošnjak, dvojac iz Milenijum tima, koji u Ljutice Bogdana obavljaju funkcije predsednika Skupštine Crvena zvezda i potpredsednika Upravnog odbora tog kluba. Vujko je uz to i predsednik Sportskog društva Zvezde.

Iz SPS, preko SNS, do Marakane

Pre promene vlasti Milenijum tim važio je za kompaniju blisku SPS-u, a njeni vlasnici pojavljivali su se u izbornom spotu Dušana Bajatovića i to u vreme kada su dobijali niz poslova od JP Srbijagas. Sve je, međutim, promenio dolazak naprednjaka na vlast. Dobili su poslove na izgradnji Beograda na vodi, koridora, metroa, Nacionalnog stadiona, projekta Ekspo… Reč je o projektima čija se vrednost meri milijardama evra. Gradili su i stanove za bezbednjake, postali vlasnici uglednog Instituta „Jaroslav Černi“. Prethodno su kupili banju, a onda od države dobili bespovratnu pomoć, a potom kupili još jedan simbol Beograda – hotel Jugoslaviju.

Vlasnici su ili suvlasnici najmanje 20 firmi, a sudeći prema finansijskom izveštaju u poslednje dve godine njihove kompanije su ostvarile čistu dobit od oko 20 miliona evra.

Privrženost naprednjacima dokazuje bar jedan od njih dolaskom na skupove SNS-a. Bošnjak je bio u prvim redovima na konvenciji naprednjaka, koja je održana u decembru 2021. U avgustu iste godine pojavile su se fotografije na kojima se vidi kako se u društvu porodice Vučić, Aleksandra i Danila, veseli pod šatrom na jednoj proslavi. Bošnjak je bio prisutan i na prošlogodišnjoj proslavi Vidovdana u organizaciji SNS, a u prostorijama naprednjaka delio je paketiće penzionerima sa logoom te partije.

Poslovi mlađeg Vujka

Njima uz rame u Zvezdi je i brat Stojana Vujka – Milan, koji razvija sopstveni biznis. U njegovom vlasništvu je firma Euro bravo, koja se našla na spisku kompanija koje su dobile kredit od državnog Fonda za razvoj. U poslednje dve godine ostvarila je čistu dobit od oko 1,7 miliona evra. Mlađi Vujko suvlasnik je još najmanje dve firme. Zajedno sa Kostadinom Terzićem, sinom generalnog direktora Crvene zvezde Zvezdana Terzića, i Slobodanom Govedaricom, koji je blizak huliganskoj grupi Ultra boys, poseduje udeo u preduzeću Senjak gym and spa. Vujko je i vlasnik hotela Le Petit Piaf koji se nalazi u Skadarliji. Takođe, on je član Upravnog odbora Odbojkaškog kluba Crvena zvezda, a osnivač je i Fondacije „Čuvajmo pravoslavlje“.

Iako u svojim redovima ima biznismene čije su zarade enormne, Zvezda je pomoć tražila „sa strane“. Tako je prošle godine uzela pozajmicu od 2,6 miliona evra od firme Goter construction, čiji je suvlasnik Kostadin Terzić. Paradoks je međutim što je Terzićev sin u upravi suparničkog kluba – OFK Beograd, koji grca u milionskim dugovima i koji je u neprekidnoj blokadi još od 2019. godine.

Naslednik Željko Drčelić

I Košarkaški klub Crvena zvezda u svojoj upravi ima zvučna imena, bar kad je reč o biznisu. Tako je predsednik Upravnog odbora Željko Drčelić, vlasnik kompanije WD Concord West, koji uz nju poseduje još najmanje 10 firmi.

Indirektno ima udeo u preduzeću Vrenje koje je nedavno kupilo kompleks Stare šećerane, uprkos pravu prečeg vlasništva koje je imala država i planu da na taj deo grada bude proširen Beograd na vodi. U okviru tog kompleksa, koji je plaćen svega 5,9 miliona evra, nalazi se 18 objekata na zemljištu površine od ukupno 11 hektara.

Ipak, glavna Drčelićeva firma je Concord West. U njoj ima udeo od 75 odsto, a bavi se izgradnjom stambenih i nestambenih zgrada i dobija unosne poslove od države. Bila je angažovana na brojnim velikim projektima. U prošloj godini ova firma je potpisala ugovore sa nizom državnih institucija u ukupnoj vrednosti od skoro 12 miliona evra. Najvredniji su zaključeni sa Ministarstvom za javna ulaganja (470 miliona dinara), Elektroprivredom Srbije (300 miliona dinara), Direkcijom za građevinsko zemljište (191 miliona dinara) i Republičkom direkcijom za robne rezerve (162 miliona dinara). Samo ova Drčelićeva kompanija imala je u poslednje dve godine čistu zaradu od oko 4,7 miliona evra.

Drčelić ima udeo od 50 odsto i u firmi Green Residence, koja zida „apart“ hotel na Kopaoniku, a gradnjom se bavi i kompanija Saniwest, u kojoj je takođe suvlasnik. Zanimljivo je i da je ušao u partnerstvo i sa Ostojom Mijailovićem, predsednikom „večitog rivala“ – KK Partizan, koji je i član Glavnog odbora SNS, i to preko njegove firme Obliquatum. Oni sa još jednim partnerom na Bežanijskoj kosi grade luksuzni kompleks.

Sudeći po najavi Nebojše Čovića, upravo bi Drčelić u Zvezdi mogao da se popne za stepenicu više i zameni ga na mestu predsednika kluba.

Od limarskog servisa do biznis carstva

Jaku upravu ima i Košarkaški klub Partizan, čiji budžet gotovo da može da se meri sa budžetima najvećih evropskih timova. Klub predvodi Ostoja Mijailović, biznismen i član Glavnog odbora Srpske napredne stranke.

U biznis je ušao tako što je početkom 2000-ih otvorio servis koji se bavi auto-limarskim radovima, a danas ima biznis carstvo sa najmanje 25 firmi, od kojih bar osam posluje sa državom.

Javnosti najpoznatija je kompanija British Motors. Upravo od nje je beogradsko javno preduzeće Parking servis kupilo specijalno opremljena vozila marke Range Rover, poznato kao „oko sokolovo“. Nabavka ovih džipova bila je problematična i zbog toga što se, prema konkursnoj dokumentaciji, nedvosmisleno moglo zaključiti da je uslove na tom tenderu mogla da ispuni jedino firma koja je u vlasništvu Mijailovića.

Od iste Mijailovićeve kompanije Državna lutrija Srbije je u više navrata nabavila niz putničkih vozila u vrednosti od oko 600.000 evra i to za potrebe igara na sreću. Ta firma sklapala je ugovore i sa Elektromrežom Srbije, ali i sa Parking servisom u Nišu.

Ipak, najviše ugovora sa javnim preduzećima, domovima zdravlja, školama i gradovima čini se ima Globos osiguranje, još jedna firma u kojoj udeo ima Ostoja Mijailović. Sudeći prema podacima objavljenim na Portalu javnih nabavki, njoj je za nešto više od godinu dana dodeljeno čak 170 ugovora.

Predsednik Partizana je inače funkcioner SNS-a, ali to nije jedina stranka čiji je bio član. Kao predstavnik Nove Srbije bio je do novembra 2015. član Gradskog veća u Čačku, zadužen za oblast rada malih i srednjih preduzeća. U novembru 2015. napustio je Novu Srbiju, istupio iz Gradskog veća i prešao u SNS, uz objašnjenje da u tu stranku želi da „donese novu energiju“. Bio je poslanik SNS-a, a predsednik KK Partizan postaje u septembru 2017.

Medijski tajkun

U Upravnom odbora Partizana je i Srđan Milovanović, vlasnik kompanije Kopernikus systems, koja je sa svojim ćerkama firmama u poslednje dve godine ostvarila dobit od oko 5,7 miliona evra. Milovanović je vlasnik najmanje 14 preduzeća, među kojima su i televizije sa nacionalnom frekvencijom Prva i B92, ali i Radio Plej. Njegova firma Kopernikus Tower kupila je zemljište na Novom Beogradu, na kojem se nalazio buvljak, a u planu je da tu zida poslovnu kulu.

Ipak, u žižu javnosti dospeo je prodajom kablovskog operatora Kopernikus i to Telekomu za čak 195 miliona evra. Spekulisalo se da iza ove prodaje zapravo stoji namera države da Milovanović kupi Prvu i B92, jer su te dve televizije i sajt plaćeni oko 180 miliona evra. On je međutim tada izjavio da nije želeo da izađe iz posla sa kablovskim operaterom, ali da je bio prinuđen, jer je većinski vlasnik Kopernikusa – englesko-poljski investicioni fond Abris odlučio da proda svoj udeo. Njihova odluka da prodaju svoj deo, kako je tvrdio, obavezivala je i njega.

O Srđanu Milovanoviću pisalo se i u martu 2017, kada je javnost saznala da je na vlasnika TV Hepi Predraga Rankovića Peconija pucano u hotelu Prag u Beogradu, koji se nalazi u vlasništvu Milovanovića. On je navodno sedeo za stolom kada je Peconi upucan.

Njegov biznis procvetao je u vreme vlasti SNS, a nije poznato da li i sam ima člansku kartu. Ipak, njegov rođeni brat Zvezdan je funkcioner naprednjaka – bio je poverenik te partije za Niš, a 2021. izabran je za člana predsedništva.

A u FK Partizan Miloš Vazura

Sa druge strane, u upravi Fudbalskog kluba nema poznatih biznismena. Glavnu reč u klubu ima generalni direktor Miloš Vazura, koji je hapšen zbog posedovanja nelegalnog oružja, a bio je na i informativnom razgovoru u sklopu istrage protiv klana Veljka Belivuka. Protiv njega je podneto više krivičnih prijava. Osim zbog nošenja pištolja bez dozvole, na meti istražnih organa našao se i kada je zajedno sa direktorom Biciklističkog kluba Partizan optužen za zloupotrebu službenog položaja. Teretio se da je Biciklističkom klubu pomogao da zadrži 2,4 miliona dinara koje je ovaj klub trebalo da vrati Gradu Beogradu, a u vezi sa iznajmljivanjem sportskog centra Teleoptik. Obe krivične prijave su odbačene jer je u oba slučaja primenjen oportunitet. Naime, on je postigao dogovor sa tužilaštvom da u humanitarne svrhe uplati ukupno 650.000 dinara i tako su ovi slučajevi okončani.

Međutim, ostala je još jedna krivična prijava za zloupotrebu službenog položaja i nesavestan rad u službi, koju je podnelo privatno lice. Kako je objavio portal Nova.rs, Vazura i još dve osobe su se sumnjičile da su oštetile Partizan, budžet države Srbije (na ime poreza) i Fudbalski savez Srbije (procenti od transfera) za iznos od 1,8 miliona evra, u slučaju transfera Aleksandra Šćekića koji je bez obeštećenja napustio klub.

Šira javnost je za Vazuru saznala 2016. godine, kad je ispred stadiona napadnuto njegovo obezbeđenje. Tada je grupa navijača Partizana predvođena sada pokojnim Aleksandrom Stankovićem, poznatijim kao Sale Mutavi, i Veljkom Belivukom ispred stadiona fizički napala Vazuru i njegove ljude. Jedan od telohranitelja je zadobio teže povrede u tom napadu. Vazura je posle toga izjavljivao da ne zna ko ga je napao, da nije video napadače i da se ne seća svega.

Vazura je inače kum Novaka Nedića, generalnog sekretara Vlade Srbije i funkcionera SNS, koji je dovođen u vezu sa srpskim podzemljem. Navodno je na preporuku Nedićevog oca došao u Partizan. Mediji su pisali da je pre ulaska u svet fudbala bio savetnik i pomoćnik ministra pravde.

Zbiljić, Boske i državni tajkun

Zvučna biznis imena nisu zaobišla ni Fudbalski klub Vojvodina. Predsednik tog kluba je Dragoljub Zbiljić, najpoznatiji po kompaniji Energotehnika – Južna Bačka, koja se bavi izgradnjom i održavanjem energetskih objekata. Javnosti je postao poznat kao jemac za kredit koji je tada opoziciona Srpska napredna stranke uzela kod Univerzal banke za potrebe izborne kampanje 2012. godine. On je izjavio da nema člansku kartu vladajućeg SNS-a, ali da je „iskreni poštovalac onoga što radi Aleksandar Vučić“.

Matično preduzeće Maneks osnovao je 2004, ali njegova poslovna imperija počinje da se uvećava od 2013, kada je kupio najpre manjinski paket Energotehnike - Južna Bačka, a tri godine kasnije Maneks je postao jedini vlasnik kapitala u ovom preduzeću. Danas sa udelom od 66 odsto vlasništvo deli sa mađarskom firmom MVM Energetika.

Južna Bačka praktično je preko noći postala jedna od najvećih na tržištu Srbije u energetskom sektoru. Njihov uspon počeo je sa dolaskom SNS na vlast, a jedan od većih poslova koje je pod spornim okolnostima Zbiljićeva firma dobila je bilo ispumpavanje vode iz basena Kolubara posle poplava. Nedavno je, sa 38 podizvođača, dobila posao u okviru projekta gradnje Nacionalnog stadiona u Surčinu u vrednosti od oko 152 miliona evra. Zvanični podaci pokazuju da je samo u poslednje dve godine ostvarila profit od blizu 16 miliona evra.

Osim Južne Bačke Zbiljić ima još bar sedam firmi koje se bave različitim delatnostima – od trgovine, preko izgradnje energetskih objekata, do kablovskih komunikacija i konsultantskih aktivnosti.

Nedavno je izabran za predsednika Zajednice klubova Superlige i Prve lige Srbije.

Državni tajkun

Deo menadžmenta FK Vojvodina je i državni biznismen Dušan Bajatović, koji u tom klubu obavlja funkciju generalnog direktora. On je i generalni direktor Srbijagasa, ali i kompanije South Stream Srbija i Gastransa, a član je i Nadzornog odbora Jugorosgaza. Takođe, Bajatović je i predsednik nadzornih odbora SOGAZ-a i Podzemnog skladišta gasa Banatski Dvor. Zahvaljujući svim tim funkcijama koje mu je omogućila država, ima mesečna primanja od oko 35.0000 evra.

Iako je Srbijagas državno preduzeće, Bajatović je odlučio da baš ono finansira rekonstrukciju stadiona FK Vojvodina, koja je počela u junu ove godine. Reč je o najzaduženijem državnom preduzeću, čiji je dug krajem prošle godine iznosio više od 1,1 milijardu evra.

Iz svega ovoga lako se može izvući zaključak da su biznismeni čije firme dobijaju najviše poslova od države dobili funkcije i nameštenja u sportskim klubovima. Nesumnjivo je i da su njihova bogatstva drastično uvećana za vreme vlasti SNS. Ono što se međutim ne vidi je njihov doprinos funkcionisanju sportskih klubova u meri u kojoj zarađuju na poslovima sa državom. Da je njihov doprinos mali ili makar nedovoljan jasno je ako se u ima u vidu činjenica da čak i najveći srpski klubovi ne mogu da prežive bez pomoći države. A o kolikoj pomoći je reč, pokazuju podaci koje je izneo ministar finansija Siniša Mali – samo su fudbalski i košarkaški klubovi Zvezda i Partizan za manje od 10 godina iz državne kase dobili blizu 100 miliona evra.