DNO JE DUBOKO Čeka li nas škola sa Staljinovim imenom?

- To što deci kroz testove iz istorije plasiraju laži umesto činjenica konačan je dokaz potpunog sloma obrazovnog sistema koji su od prosvetnih radnika oteli stranački direktori i komesari i sada ga zloupotrebljavaju idealizujući represivni sistem SSSR kako bi opravdali to što režim u Srbiji danas proganja neistomišljenike i zabranjuje drugačije mišljenje uz obaveznu antizapadnu kampanju koje više nisu pošteđeni ni osnovci - ističe se u saopštenju Nataše Zečević, predsednice Resornog odbora za obrazovanje Stranke slobode i pravde.

Niko normalan ne može osporiti razmere doprinosa Sovjetskog Saveza porazu nacističke Nemačke u Drugom svestkom ratu, ali mnogi prenebregavaju činjenicu da je isti taj Sovjetski Savez kroz pakt i liferovanje sirovina podupirao ratne napore Nemačke u prve dve godine rata od septembra 1939. do napada Nemačke na SSSR tokom leta 1941. 

Pod Staljinovom rukom stradalo je više Rusa nego Nemaca. Ali i dalje nikako nije jasno na šta se u stvari misli kada se kaže da Srbe i Ruse veže zajednička prošlost i tradicija. I to sigurno ne Rusiju kao zemlju, nego Rusiju kao politički pojam. Preciznije, kao politički režim. Tačnije kao diktaturu, kao režim koji karakteriše neograničena vlast jednog čoveka. Po tom shvatanju, Staljin je, navodno, bio veliki državnik, pa čak i mirotvorac.

Najgore kod ovih tvrdnji nije samo to što su netačne, već to što ih najčešće iznose nacionalisti i ljudi koji bi navodno sve dali da sačuvaju nacionalno dostojanstvo. Kako se može biti "dostojanstven", pokazuje Aleksandar Vulin u stvaranju srpskog sveta. Prvi put u istoriji jedan državni funkcioner je položio cveće i odao poštu Staljinu, nikome to do sada nije padalo na pamet. Time se Vulin poklonio i svim Staljinovim zlodelima kojima se broj ne zna, i to bukvalno. Ni danas se ne zna koliko je miliona sovjetskih građana ostavilo kosti u zloglasnim gulazima. Ipak, niko iz državnog vrha Srbije se nije ogradio od njegovog postupka, što znači da se radi o zvaničnoj politici Srbije?

U otklanjanju svake normalnosti, obrazovanje se poima kao utopijska fikcija. Obrazovne institucije su otete od prosvetara i ispražnjene. Pošto je temeljno razorio porodice, ponizio roditelje i prosvetare neprekidnim egzistencijalnim pretnjama, sada režim kaže - ne radite dobro svoj posao, niste dobri. Po ko zna koji put se pokazalo, da su nastavnici laka meta. I to ne samo zato što ih ne poštuju đaci ili roditelji, nego zato što ih ne poštuje ni država. A prvi znak da je država počela da poštuje nastavnike bilo bi povećanje njihovih plata. Međutim, u našem ministarstvu sede ljudi, koji niti mare za školu niti su dovoljno sposobni. Ali, zakon štiti njih, takve kakvi su, a ne decu i nastavnike u školama.

Šta je režim radio skoro 12 godina? Izašle su generacije polupismenih i njima do sada to nije smetalo. Naprotiv. Još na prvoj Godišnjoj konferenciji o obrazovanju, tadašnja premijerka Ana Brnabić nam je, svesno ili ne, predočila shvatanje obrazovanja od strane ljudi na vlasti: infrastruktura, zgrade, klupe, informacioni sistem koji povezuje sistem obrazovanja i tržište rada, brzi internet. Ali, Brnabić u svemu tome nije našla mesta za decu? Mogla je premijerka ponešto da čuje od poniženih prosvetnih radnika, ali slabo ona komunicira na toj liniji, nema tu političkih poena.Ministarka prosvete Slavica Đukić Dejanović izjavila je svojevremeno da škole spremno dočekuju učenike i da će se tokom školovanja posebna pažnja posvećivati negovanju ljudskih vrednosti. Definicija nemogućeg. Nastavnik pita učenike da navedu neke osnovne ljudske vrednosti oko kojih se organizuje ljudska zajednica. Da li one postoje u Srbiji? Hoće li se pevati pesmice Staljinu? Opasna igra, unutar sistema koji je razoren do temelja.