PARANOJA režima od slobodnog novinarstva

Sporni stavovi Nacrta Zakona o elektronskim medijima, prema kojima je bilo predviđeno da će REM određivati cenu koju će kablovski operatori plaćati za redistribuciju programa nacionalnih televizija, biće obrisani iz finalne verzije dokumenta. Tako je barem dogovoreno na sastanku koji je inicirala Misija OEBS sa predstavnicima Ministarstva informisanja i novinarskih i medijskih udruženja. Da do toga nije došlo, nestalo bi i ono malo televizija na kojima možete videti kako izgledaju protesti protiv vlasti, koga sve vređa premijerka Ana Brnabić, zašto nema lekova, kao i kako izgleda profesionalno informisanje u javnom interesu.

Inače je ponižavajuće razgovarati sa ljudima iz Vlade po pitanju medijskih zakona. Jer, imate predsednika države, koji je za dve decenije i više, pokazao da mu ni malo nije stalo do slobode medija. Da se ne zaboravi, Aleksandar Vučić je postao ministar za informisanje uoči bombardovanja Srbije i tada je pokazao svu svoju netrpeljivost prema novinarima. Korene te netrpeljivosti možemo potražiti u ranim devedesetim godinama, kada još nije u potpunosti ušao u politiku, već je pokušavao da se bavi novinarstvom. Bio je na Palama, kod Ilije Guzine. Uradio je dva priloga, koja nisu baš naišla na oduševljenje uredničkog kolegijuma, pa su mu se zahvalili na saradnji. Od tada datira njegov negativni odnos prema medijima.

Ono malo medija koji se čvrsto drže svoje slobode, plaćaju veliku cenu za to. Tamo se dobro zna da se sloboda uvek lako gubi, ali nikada se ne dobija, nego se uvek s mukom mora osvajati.

Najdrastičniji primer, koliko se Vučić meša u uređivanje, recimo, samo televizijskih Dnevnika je da je, na zahtev njegovog kabineta, svaki njegov razgovor sa Putinom ili nekim drugim političkim faktorom iz inostranstva, titlovan, ne sihronizovan. Na taj način očigledno želi da pokaže svojim glasačima iz Donje Moravice i Sićevice, kako je dobro naučio ruski ili engleski jezik. Slobodan Milošević minimizirao je pojavljivanje u javnosti i uvek je pazio šta javno govori, dok je s Vučićem dijametralno suprotno.

Šta bi Vučić mogao da izmulja i iscedi po nekoj novoj mogućoj priči o informisanju, nepoznanica je. U međuvremenu, i premijerka Ana Brnabić se potrudila da ona, kao glavna vest, odigra još po neku ulogu. Bacila se na dokazivanje  da u Srbiji nema problema sa slobodom medija i takvu poruku je poslala u EU. Nema sumnje da bi Brnabić volela kad bi informacije o tome šta se ovde događa, u svet išle samo preko režimskih medija, kao i njen šef, ali to srećno vreme za ovu vrstu vlasti, čini se da je odavno je prošlo.