Vladimir Кostić: Gazimo po minskom polju

Na Skupštini SANU povodom Dana Akademije, Vladimir Кostić održao je poslednje obraćanje u svojstvu njenog predsednika, i to govorom koji je sažeo prethodnih skoro osam godina njegovog mandata i koji je obuhvatio brojne neuralgične tačke srpskog društva. U razgovoru za NIN Кostić se detaljnije osvrće na to gde smo bili 2015. godine, a gde smo danas.

Кada ste u aprilu 2015. izabrani za predsednika SANU, izrazili ste nadu da će podele unutar Akademije, koje tek odražavaju podele u srpskom društvu, moći da se prevaziđu. Кakva je društvena situacija sedam godina kasnije?

- Nažalost, ne samo da podele nismo prevazišli, nego smo kreativni, kakve nas je Bog dao, ustanovili i nove, ne manje zahtevne. Javnost je kod nas postala minsko polje u kome se ne progoni samo nečije mišljenje, lovina postaje sam čovek na koga je dovoljno da se posumnja da je nešto rekao. Sledeći korak je da se posumnja da je nešto pomislio. Potera ne podrazumeva neophodno postojanje krivice – krivica je pokatkad genetski predestinirana. Ne odmahujte glavom, samo sačekajte da nešto nađu – možda već imaju – za vašeg oca, dedu ili... i vi transgeneracijski postajete krivcem. Samo što lovcima niko nije rekao istorijsku činjenicu da ovaj obred političkog kanibalizma završava u degustiranju lovaca. Problem je samo što će svako iole promućurniji do tada izbegavati ovo minsko polje javnog delovanja.

A kakva je situacija u SANU?

- Što se Akademije tiče, ona manje ili više i dalje odslikava društvo iz koga je ponikla – kako bi drugačije? Naravno, kao u svim institucijama ove vrste na delu je i akademska sujeta i mrzovolja. U domenu je gimnazijskog korpusa znanja da su Eshil, Sofokle i Euripid veliki grčki tragičari. Međutim, Aristotel ne pominje ni jedno od ova tri imena u delu Poetike koji je posvećen tragediji. Ipak, iako to ne mogu da generalizujem na sve članove SANU, čini mi se da je uspostavljena atmosfera i da postoje mehanizmi komunikacije među nama, uz povremene kurcšluse. Akademici kao izraziti pojedinci obožavaju da se ne slažu, ali se još uvek drže načela „različito, ali bez ljutnje“. Gotovo da ne pamtim naše diskusije koje nisu započinjale sa „Ne slažem se sa predsednikom, ali...“ ili „Samo delimično se slažem sa predsednikom, ali...“ U međuvremenu sam i sam naučio da se, umesto da se svađam i psujem sa neistomišljenicima, posle navedenih rečenica prepustim osećanju da sam genuini demokrata. Gotovo se plašim da će mi po prestanku mandata neslaganje nedostajati.

Ruska istoričarka Natalija Naročnicka nedavno je održala pristupno predavanje u SANU koje je više ličilo na politički govor o sukobu anglo-globalističke i hrišćansko-pravoslavne civilizacije, potom prenevši Vladimiru Putinu podršku Akademije. Da li vam je i šta u njenom nastupu i gestu zasmetalo? U čijem se interesu ta ujdurma odigrala?

- Gospođa Naročnicka je regularno izabrana za inostranog člana SANU, sa obavezom da u okviru svoje inauguralne besede prikaže svoje naučno i istraživačko „vjeruju“, istine do kojih je u svojim – podvlačim, svojim – istraživanjima došla. To se nažalost ovog puta nije desilo, jer je umesto toga iznela filozofsko-istorijske i političke stavove, na koje takođe ima prava, slagao se neko sa njima ili ne. Meni lično su te relativno pojednostavljene dihotomije strane i površne. Na bilo kojoj strani pretpostavljenog rascepa da se nalazim, sigurno bih poput dobrog vojnika Švejka uzviknuo: „Ne pucajte – tamo su ljudi!“ Prenošenje podrške predsedniku Putinu je već zloupotreba, jer je SANU za to nije ovlastila, a mislim da ni predsednik Putin od toga nije imao koristi. Zvaničan stav IO SANU je jasan, javan i dostupan.

Te 2015. rekli ste da vas obuzima strah od odgovornosti, s obzirom na, kako ste rekli, „džinove“ koji su vam prethodili. Plašite li se za budućnost SANU?

- Кada pročitate imena 1.400 članova SANU i njenih istočnika koji nisu više sa nama normalno je da vas obuzme neka nelagoda, osećaj da je eventualna komparacija sa nama živima neumesna – na moju štetu, naravno. I da, za razliku od nekih neustrašivih sugrađana, meni je strah životni saputnik. Ja poštujem i volim SANU, a „ako neko voli, onda se i boji“. 

Da li će njeni članovi morati da je brane, kako ste rekli, i od koga?

- Prevashodno bi je trebalo zaštititi od prostakluka svake društvene grupe koja sebe drži elitom i veruje da je neophodno da isključuje druge, dok se sama zatvara i živi izvan sveta, čak ako se neki rudiment toga razvija i unutar same SANU. U tim novim čitanjima Srbije i sveta, nestanak SANU je preduslov njihovog postojanja i prikrivanja besperspektivnosti njihovih diskursa. Naravno, kako reče jedan moj prijatelj, tu je i ključni problem estetike - zaključio je u intervjuu za NIN Vladimir Кostić, predsednik SANU.