Web portal Direktno.rs koristi kolačiće i Google analitiku u svrhu merenja i prikazivanja oglasa koji su prilagođeni vama. Kliknite na dugme Prihvatam kako biste pristali na ove postupke i zadržali korisničko iskustvo koje je prilagođeno vama. Saznaj više

Društvo i ekonomija

Prim. dr Slavica Plavšić

25. 09. 2022. 07:00 35

Prim. dr Slavica Plavšić piše za Direktno: Moja mama me voli

Imate li prijatelje među gej populacijom? Ja imam i znam koliko im je teško što ne mogu da žive svoj život u "svojoj koži". Znam šta znači skrivanje pravog sebe, pretvarati se da si neko drugi sličan ili isti kao većina ostalih. Živeti u laži i sopstvenoj senci celoga života, užasno je teško. Malo je onih sa kojima ti ljudi mogu da razgovaraju. Naročito u malim sredinama.

Palanka osuđuje sve što je različito. A Srbija je postala velika palanka vraćena unazad za čitav vek. Imaju li te osobe pravo na život kakav žele i kako ga osećaju? Naravno da imaju. Malo je onih različitih koji prolaze normalno svoju priču. Većina njih ne može i ne sme da svojim roditeljima prizna da su neko drugi zarobljeni u svom telu, jer to mnogi ne razumeju i ne prihvataju. Mnoge gej osobe ceo svoj život pokušavaju da udovolje porodici, pa rade sve što se od njih očekuje da bi pokazali da nisu manje vredni zbog svoje različitisti.

Neki žive duple, paralelne živote. Jedan je onaj, naizgled uobičajen. Brak, porodica, deca... da makar sve izgleda kao "normalno" i očekivano. A kako im je kad ostanu sami sa sobom, to samo oni znaju. Neki izađu iz situacije tako što napuste ovu zemlju sa koferom punim trauma, zlostavljanja, ponižavanja i straha. Tamo, u nekom drugom, za njih boljem delu sveta pokušaju da nađu sami sebe i svoju sreću. U nekoj drugoj državi, među nekim drugim ljudima gde nisu toliko diskriminisani, obespravljeni i žigosani. Ostave svoje porodice, roditelje koji ih nisu razumeli i koji su podjednako nesrećni pa umru pre vremena ili sebi oduzmu život koji im je posle svega, postao nepodnošljiv.

Neki ostanu u svojoj sredini i do kraja života budu građani drugog reda. Na odbacivanje, ismevanje, uvrede, pretnje, vršnjačko nasilje od ranog detinjstva i mladosti se još i nekako i naviknu. Već su toliko puta bili nemilosrdno pretučeni od bahatih, bezobraznih ostrašćenih ljudi koji neke svoje frustacije ispoljavaju nasiljem prema onima koji samo žele da postoje, da budu to što jesu a ne ono što se od njih očekuje.

SZO je još 1990. godine skinula homoseksualnost sa liste bolesti. Već 30 godina medicina i nauka LGBTQ+ populaciju smatra zdravom i normalnom. Ali mnogi to ne prihvataju, ne razumeju, ne žele da shvate. Čak i mnogi lekari pokušavaju da "isprave tu grešku prirode" pokušavajući da ih leče i izleče tzv. terapijom konverzije koja je u mnogim zemljama zabranjena, a ipak se radi, a u nekim je regularna i dozvoljena ali dokazano neuspešna. Nešto kao kad se deca kod kojih je dominantna leva strana moždane hemisfere, kojima je dominantna leva noga i leva ruka pa se njome služe, levom rukom rade, jedu, crtaju i pišu. A neko ih udara štapićem po prstima pokušavajući da od njih naprave dešnjake. Ne vredi, ne može. Trebalo je da prođe mnogo decenija da se ta "neobičnost" prihvati i da ljudi prestanu da se bore protiv toga.

Naravno, tu su najbitniji roditelji. Od njih treba da počnu promene. Jedan Stefan mi je ispričao: "Ja sam morao da odem iz svoje zemlje koju sam najviše voleo, jer za mene, kao gej čoveka u njoj nije bilo mesta. Kada je moja majka saznala da sam gej, doživela je 'nervni' slom. Srećom, lečila se kod divnog psihijatra koji joj je, uz pomoć lekova i psihoterapije pomogao da shvati da je problem u njoj a ne u meni. Ipak su mi roditelji savetovali da život nastavim u inostranstvu jer će oni tako lakše da se nose sa osudom i odbacivanjem sredine u kojoj žive."

Ako roditelji razumeju i prihvate situaciju, njihovoj deci različitost neće biti veliki problem u životu. Nasuprot tome, kada se stide i odbace svoje dete drugačije seksualne orjentacije, onda to boli najviše na svetu. To stvara nesrećne, nesigurne osobe duboko emotivno povređene i raspolućene. Retki su ti srećnici koji odrastaju u porodičnom okruženju koje ih prihvata i bezrezervno voli, podržava i štiti od zluradih pogleda, ponižavanja i maltretiranja.

Mnogo se pričalo i pisalo zadnjih dana o prajdu, o paradi ponosa, o dozvolama i zabranama u zadnji čas. Svi imaju pravo da nešto smatraju, da osuđuju i napadaju. Da od svih dešavanja izdvoje baš dve neprimerene slike sa prajda koje su i sami organizatori osudili i ogradili se od njih. Samo nekoliko incidenata i ružnih prizora na, do sada najvećem prajd skupu u Beogradu koji je okupio na hiljade učesnika, mladih starih, razdraganih, razigranih koji nikom ne žele baš ništa loše. Koji samo žele da žive slobodno, da vole koga oni hoće, da postoje i da društvo i država prepozna njihovo postojanje i prisutnost i omogući im bar slična prava kakva imaju drugi obični, uslovno normalni.

Mnogi u Srbiji nemaju pojma da se išta neobično dešavalo u Beogradu te hladne kišovite septembarske subote. Mnogi imaju neke svoje različite utiske ovakve ili onakve. I uglavnom su ti stavovi ovom silnom halabukom samo još više produbljeni. Oni koji mrze, mrze još više. Oni koji vole raduju se i vole još više. Mnogo će se još pričati, pisati, analizirati ovaj beogradski Europrajd i ta subota 17. septembra prepuna najrazličitijih dešavanja smeštenih, sigurno ne sasvim slučajno baš tog hladnog kišovitog dana.

Nisam jedina, nema nas mnogo, ali ipak postojimo mi koje je jedna slika, jedan prizor, jedna divna iskonska ljubav "kupila" i rastopila za sva vremena. Slika Nade i Ljube Miljkovića, majke i sina, koji su ove godine na Europrajd došli zajedno. Ljuba je nosio transparent na kome piše "Moja mama me voli", sa nacrtanom strelicom koja pokazuje na majku Nadu i "Evo je"!

Nebrojeno puta izgovorena, nacrtana, napisana neveštim dečjim rukopisom, najnormalnija i najuobičajenija rečenica na svetu. Dete zna i ponosno pokazuje kako njega njegova mama voli. Ali transparent na kome piše "Moja mama me voli", koga nosi zreo čovek, visok, šarmantan, od tridesetak i više godina koji ponosno i opušteno šeta sa svojom majkom ruku pod ruku, nasmejani, razdragani, srećni, ima poseban značaj. Kada ta mama kaže da je tu da bi podržala svog sina koji je gej i da je tu u ime svih majki koje tu nisu i koje ne razumeju, ne poštuju, koje se stide i odbacuju svoju drugačiju decu, onda ta slika treba i zaslužuje da bude najlepši i najjači utisak i glavna poruka prajda.

Poruka da je normalno, prirodno, lepo i srećno to što pripadnici LGBTQ+ populacije šetaju zajedno sa svojim roditeljima i partnerima. Da ta slika nepodeljenih roditelja i dece postane simbol svake parade u Srbiji i u celom svetu. Slika koja bi trebalo da razneži i najtvrđa srca, razbije svaku mržnju i otvori put ovim ljudima duginih boja da ostvare sva svoja prava i da nikada i nigde ne budu ni popreko pogledani.

Neka ova kratka, obična, a najmoćnija rečenica "Moja mama me voli" bude moto mnogih budućih parada ponosa.

Prim. dr Slavica Plavšić

Dragi čitaoci, da biste nas lakše pratili i bili u toku preuzmite našu aplikaciju za Android ili Iphone.

Komentari 35

ostavi komentar
Vidi još

Ostavi komentar

Da biste komentarisali vesti pod Vašim imenom

Ulogujte se
Pravila komentarisanja
Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici i kvalitetniji komentari.
Direktno.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni.
Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo. Komentari koji sadrže govor mržnje i psovke, takodje neće biti objavljeni.
Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije, već samo autora komentara.


Čekajući košavu

Zoran Živković [28.11.2022.]




Anketa

Hoće li Srbija proći u osminu finala Mundijala?

Rezultati

Video dana

Dođi da se slikamo