Roštiljijada ili borba za radnička prava

Davne 1886. godine, hiljade američkih radnika izašle su na ulice Čikaga kako bi zahtevale opšte prihvaćenje osmočasovnog radnog vremena. Iako 1. i 2. maja nije bilo nereda na ulicama, 3. maja je izbila tuča u kojoj su od strane policije ubijena četiri člana sindikata.

Sutradan, 4. maja je neko pred kraj protesta bacio bombu, ubivši pri tome sedam radnika i 67 policajaca.

Godinu i po dana kasnije gradske vlasti su za taj čin optužile anarhiste, posle čega su njih osmorica bila osuđena na smrtnu kaznu.

Više stotina hiljada ljudi je bilo u njihovoj povorci, da bi 1889. godine na Prvom kongresu 2. Internacionale ustanovljeno da je "Prvi maj zajednički praznik svih zemalja na kojima radnička klasa treba da manifestuje jedinstvo svojih zahteva i svoju klasnu solidarnost."

Od tada se svake godine 1. maja obeležava praznik rada i njihovih prava u celom svetu, dok je u našoj zemlji prvi put obeležen obeležen ovaj praznik 1893. godine i to velikim protesnim skupovima u Beogradu.

I dok su se naši preci borili da nam pruže bolju budućnost, kako im mi to vraćamo? Tako što nedeljama pre 1. maja gledamo vremensku prognozu u nadi da baš tog dana neće pasti kiša i da ćemo moći da odemo u neku šumu ili livadu da roštiljamo. Za Beograđane se već unapred zna - Košutnjak, Ada Ciganlija ili Zvezdarska šuma. Zašto? Pa da proslavimo Prvi maj, međunarodni dan rada.

To naravno ne važi za sve, ali dobar deo građana nije ni svestan kakvu moć ima, samo kada se pobuni.

A kad prođe Prvi maj i dođe prvi radni dan većina se ujutru budi za posao i vraća se u surovu realnost u kojoj je radnik u Srbiji "deveta rupa na svirale".