Sudija Žugić: Stanje u pravosuđu? Ni istine, ni pravde

- Za pravnika nema veće nagrade i profesionalne satisfakcije od toga da radi kao sudija. Imao sam sreću da obavljam tu funkciju preko dvadeset godina. Ta sreća se gubila svake naredne godine, i to toliko iz godine u godinu, da sam jedva dočekao da poslednja godina moga sudijskog rada prođe - ovako u intervjuu za Cenzolovku, rađenom dopisivanjem na Vajberu, govori Slavko Žugić, sudija koji je u jednom trenutku novinarima u Srbiji vratio veru u pravdu i poverenje u institucije.

„U ime naroda”, pre godinu dana, sudija Slavko Žugić doneo je presudu koja je i domaćoj i međunarodnoj novinarskoj zajednici podigla moral. U pitanju je presuda za paljenje kuće novinara Milana Jovanovića, kojom su bivši funkcioner Srpske napredne stranke i predsednik Opštine Grocka Dragoljub Simonović i još dvojica izvršilaca osuđeni na stroge zatvorske kazne.

Sudija Slavko Žugić zbog toga je slavljen kao „heroj procesa”. I to sa mnogo razloga, jer sve što se oko tog suđenja i na njemu događalo, opstrukcija, laži, nedolaženje na sud optuženih i postupanje njihovih brojnih, skupih i poznatih advokata, više je ličilo na uobičajeno srpsko pravosuđe, nego taj sjajni momenat presude.

I sve što se nakon te presude događalo, a pre svega odugovlačenje i kršenje rokova za postupanje suda, dok nije krajem godine oborena na apelaciji (iz proceduralnih razloga), nastavilo je da liči na uobičajeno srpsko pravosuđe.

- Prošao sam trnovit put kroz postupak - rekao je nakon izricanja presude sudija Žugić i tom prilikom kratko podsetio na tok postupka u čijoj su završnici advokati odbrane tražili njegovo izuzeće, pa čak i „izuzeće cele Palate pravde”, vređali sudiju optužbama da je „pristrastan” i da „sudi po nalogu”.

Iako je oborena, presuda je toliko životna i detaljno obrazložena da stoji i danas, uoči početka ponovljenog suđenja za napad na novinara, kao reper.

Slavko Žugić, danas sudija u penziji, ne želi da govori o tom procesu sve dok se ne dođe do pravnosnažne presude. Ipak, pristao je da za Cenzolovku govori o srpskom pravosuđu, jer je, kako sam priznaje, zaljubljenik u pravne nauke, entuzijasta.

Potiče iz porodice u kojoj je bavljenje pravom, pravdom i zakonima tradicija, bio je student generacije na Pravnom fakultetu Univerziteta u Sarajevu, a 1992. godine je iz Sarajeva došao u Beograd i postao krivičar.

Cenzolovka: Kako biste opisali stanje u sudstvu?

Slavko Žugić: Sadašnje stanje u pravosuđu, u sudovima, nije dobro. Postupci pred sudovima traju neopravdano dugo. Jednostavnu parnicu pred beogradskim sudovima, ukoliko se zbog žalbe pokrene drugostepeni postupak, ne možete završiti pravnosnažno bez tri i više godina. Nemali broj krivičnih postupaka traje preko pet, do deset godina.

Porodični sporovi, naročito sporovi u vezi s poveravanjem dece, i imovinski sporovi bivših bračnih partnera neopravdano dugo traju i uglavnom su indikatori porodičnog nasilja. Sporovi pred upravnim sudom ne rešavaju se bez tri godine i zbog nerešavanja tih sporova pod punom jurisdikcijom, postupak se ponavlja i traje najmanje još toliko.

Još od starog Rima, sudovi imaju zadatak da, prilikom donošenja odluka, utvrđuju relevantnu istinu i da, uvažavajući istinu, dele pravdu. Dakle, svaka odluka suda treba da je zasnovana na istini i pravdi i sud je dužan da u istim stvarima donosi istovetne odluke.

Sudovi, danas, prema važećim procesnim zakonima, nemaju više zadatak da u svakom sudskom postupku utvrđuju istinu i da, u skladu sa utvrđenom istinom, u spornom odnosu donesu zakonitu i pravednu odluku. Naime, nijedan procesni zakon o postupcima pred sudom ne počiva na načelu materijalne istine, kao osnovnom načelu sudskog postupka. Štaviše, to načelo se uopšte ne pominje ni u jednom procesnom zakonu.

Prema važećim procesnim zakonima, sudija više nema zadatak da u konkretnom spornom odnosu određuje dokaze čijim će provođenjem dosegnuti do relevantne istine, već postupa kao arbitar koji prati, sprovodi dokaze po predlogu stranaka i ocenom provedenih dokaza utvrđuje da li je onaj koji tuži uspeo da dokaže osnovanost svoje tužbe ili nije.

U slučaju da tužilac nije uspeo da dokaže osnovanost svoje tužbe zbog toga što nije predložio odgovarajuće dokaze, sud će odbiti njegovu tužbu iako mu je poznato da bi se osnovanost tužbe mogla dokazati provođenjem i drugih dokaza, koje tužilac nije predložio.

Takva odluka sudije nije zasnovana na istini, niti je pravedna.