Portret Zoranovog života za Srbiju

No, doktora filozofije, ostavio je iza sebe toliko toga, da se njegov lik i delo nikad neće zaboraviti. Uz ime dr Zoran Đinđic pre svega treba istovremeno staviti i reč "prvi". Prvi je bio u svakom pogledu, uvek časno i hrabro, na čelo svake kolone. Od 1974. i prvih protesta studenata u Ljubljani, preko gradonačelnika prestonice iz redova opozicije 1997. u vreme ratova, sankcija, jednoumlja. Lidera opozicije posle bombardovanja Srbije i velike pripreme svrgavanja Miloševića sa vlasti do prvog demokratski izabranog premijera Srbije. Sa tom poslednjom počašću nas je nažalost i napustio.

Čovek koji bio "stranac" u rođenoj zemlji. Uvek je išao dva koraka ispred svih, nije zaobilazio ni jedan problem. Susretao se i išao u korak sa svim problemima, uz prečice i što kraćeg vremena za rešavanje istog, jer je odmah prelazio na sledeći. Sve svoje ideale, učenja "Frankfurške škole" i mudrost pretočio je odmah kad je postao lider opozicije. Bio je najviše i satanizovan od tog režima. Razumljivo, jer se znalo šta ovaj čovek može. Zato je svog keca izvukao nekoliko meseci pre sudbonosnih izbora 2000. i predložio čoveka sa kojim se nije slagao baš najbolje, ali je znao da je brži put do pobede ako predloži Vojislava Koštunicu. Kao i sve što je radio, imao je ozbiljno sagledavanje stvari, selektiranje na dobro i loše i šta će biti krajnji ishod.

Ovaj potez će mu kasnije doneti mnogo problema, ali pored objedinjavanja osamnaest stranaka i jednog pokreta (zvuči neverovatno da je reč o broju ljudi, a kamoli stranaka ili programa), istupio je Koštunicu ispred kolone koju je on vodio. Posle izborne pobede, protesta i preuzimanja vlasti, došao je na red i sređivanja stvari u Vladi i zemlji. "Spakovao" je sve kockice, gde nije dozvolio da vlast bude plen, već odgovornost i počeo je da deluje. Iako mu je popularnost varirala zbog određenih poteza, nije odustajao od svoje vizije. Poništivši zakone o informisanju i univerzitetu, otvorio je prozore slobodnog izražavanja, mišljenja i delanja. Pustio je demokratiju u svim sferama društva. Nacionalizam je zamenio sa patriotizmom uz veliko poštovanje drugih naroda i država.

Ekonomske reforme, sa iskusnim stručnjacima godinama pre toga dokazani na Zapadu, mu je bila glavna tema i borba. Infaciju za kratko vreme je sveo na realnu meru. Posle godina sankcija, vratili smo se na mapu Evrope. Bili smo opet deo Ujedninjenih nacija, MMF-a, Svetske Banke. Strane investicije su počele da pristižu, otpisani su dve trećine dugova, a naši mladi školovani ljudi koji su pobegli za vreme ratova u inostranstvo su počeli da se vraćaju u svoju rodnu zemlju. Svi su prepoznali tu nadu, tu energiju, tu neku Srbiju u drugačijem izdanju. Problem sa Kosovom je jasno izlagao, ništa nije sklanjao sa dnevnog reda. Objašnjavao je da je to deo Srbije i da se neće moći tek tako uzeti kao da je to deo kolača.

Saradnju sa Haškim tribunalom je rešavao rečima, da se mi njemu moramo prolagoditi kao vremenu, zato što se tu ništa ne može promeniti. Suočavao je narod sa tužnom, bolnom prošlošću, ali isto tako i govorio kako ćemo u budućnosti izgledati. Ta saradnja mu nije donela političke poene, ali je donelo Srbiji preko milijardu dolara pomoći. Želeo je napred što brže. Pokretač su mu bili obični građani. 2002. godine je krenuo u kampanju: "Srbija na dobrom putu". Sa po nekoliko članova Vlade susretao se sa građanima i razgovarao o svakodnevnim problemima. To su bila pozorišta, sale, prostorije kulturnih institucija u unutrašnjosti Srbiji. Nisu bili mitinzi, već razgovor. Odgovarao je, savetovao i čini se, sebi dokazivao da se narod probudio i da im je vratio snagu i veru. Tražio je odgovornost svakog čoveka i svoju energiju im je iskazivao rečima.

Zalagao se na svim frontovima. Bio je poput dirigenta, svakoj oblasti se sa određenim ministrom posvećivao maksimalno, od ekonomije, kulture, sporta, crkve. Veliki doprinos za crkvu, a pre svega za hram na Vračaru. Usled njegove inicijative, obnovio je Konzorcijum za izgradnju Hrama Svetog Save, koji je prestao sa radom 1941. 2002. je najavio kao godinu borbe protiv kriminala. Donešen je Zakon protiv organizovanog kriminala, kao i Specijalni sud za tu namenu, uz Specijalno tužulaštvo. Tu mu se prepisuje najviše targeta za atentat. Sud je krenuo sa radom i samo se čekalo ko je sledeći za to mesto. A Jedinica za specijalne operacije nije mislila tako.

Posle pobune i svojih zahteva koji su im ispunjeni želeli su da "opasnost" trajno sklone sa puta. Tako je nažalost i bilo. Iako je Zoran rekao da ako njega sklone, ostaje sistem koji oni neće moće da poremete, na nesreću mnogih ljudi i to im je uspelo. Njega su ubili sa prozora iz Admirala Geprata, a nama zatvorili prozor slobode, života. Ništa više nije bilo isto. Oni jesu pohapšeni, osuđeni, ali ta vizija i ta budućnost o kojoj je pričao dr Zoran Đinđić više nema ni na mapi. Taj sistem koji nije zaživeo jer je bio samo dve godine premijer, uništen je tim pucnjem. I sada kada neko mlađi čita ovaj tekst i posveti se rečima "vizija", "strana investicija", "borba protiv kriminala", "kampanja", reći će: "Pa mi i sad isto imamo takvog čoveka".

E pa, nažalost ne. To je samo zabluda, koja te reči upotrebljava samo da zavara stvarnost. Daleko smo mi od neke vizije, ekonomskog tigra, borbe protiv kriminala. Sve je to povratak u devedesete samo u novom izdanju. Sada su ti isti na vlasti, u promenjenom odelu, ali i naravi. Isti oni koji su slavili ubistvo Dr Zorana Đinđića, isti oni koji su potpisivali zakone o informisanju, čiji je cilj bio gušenje medija i slobodno mišljenja. Isti ti koji su pozivali na rat. Ti ljudi su se vratili. Posle 12. marta 2003. sukcesivno su se vraćali, da bi od 2012. zaposeli na presto i krenuli sa svojim vladanjem jednoumlja i autokratije. Nema razgovora sa narod im, već mitinzi, autobusi i naručena pitanja. Sve je unapred pripremljeno. Zato nikad se niko ne može porediti sa Zoranom. Svi su jeftine kopije i kradljivci njegovih ideja i citata. Ali, kako je Milošević otišao, isto će tako i oni. Ostaje nam samo nada da ćemo sledeće godine kao narod polożiti, poput maturanata na kraju srednje škole, svih onih koji će baš sledeće godine na devetnaestogodišnjicu od ubistva jedinog vizionara i reformatora u novijoj srpskoj istoriji, polagati maturu. Bar toliko možemo da se odužimo dr Zoranu Đinđiću.