TRAGOVI PROŠLOSTI Zašto Vučića nervira 5. oktobar?

Na današnji dan pre 24 godine u centru Beograda održane su najmasovnije demonstracije u Srbiji od 1990. godine, kojima je 5. oktobra 2000. godine okončana vladavina Slobodana Miloševića. Policija je upotrebila suzavac pokušavajući da spreči demonstrante da uđu u zdanje saveznog parlamenta, kao i u zgradu Radio-televizije Srbije u Takovskoj ulici. Policija je ubrzo prestala da pruža otpor i uglavnom se pridružila građanima.

U Srpskoj radikalnoj stranci i Socijalističkoj partiji Srbije su naslućivali da će doći promene, i nekoliko dana uoči 5. oktobra njihovi funkcioneri su se ućutali. Isključili su mobilne telefone, nisu se javljali na pozive, a neki od njih nisu čak ni obavljali svoje državne funkcije, i nisu ni dolazili na posao. Aleksandar Vučić je takođe smanjio svoju ratobornu retoriku. Posebno zbog činjenice da se već tada govorkalo o "Šestom oktobru" i sasvim logično je bilo da bi došlo do procesa preispitivanja i njegove uloge u prethodnim haosima.

- U Srbiji više neće nikad biti 5. oktobra, Srbija je dovoljno sazrela da ne dozvoli ni domaćem ni stranom faktoru da nasilno preuzme vlast - rekao je predsednik Srbije u avgustu ove godine tokom posete kasarni "Vasa Čarapić" u kojoj je prisustvovao polaganju kamena temeljca za novi objekat za pripadnike "Kobri".

Vučić je nekoliko puta rekao kako on nema problema sa svojom prošlošću, šta god to značilo. A sam Ivica Dačić je davno kazao: "Ako treba, ja mogu i da se izvinim". Nažalost, već odavno ne možemo da govorimo o iskrenom evropskom usmerenju zemlje koju vodi radikalski autokrata, a pevuši mu uz uvce socijalistički birokrata. 

Aktuelni predsednik Srbije Aleksandar Vučić dočekao je 5. oktobar 2000. godine kao ministar za informacije u takozvanoj Vladi narodnog jedinstva. Sadašnja guvernerka Narodne banke Srbije Jorgovanka Tabaković bila je u vladi Mirka Marjanovića ministarka bez portfelja, dok je Maja Gojković u to vreme bila potpredsednica Savezne vlade. Deo vladajuće garniture pre Petog oktobra bio je i Ivica Dačić, tada član Izvršnog odbora SPS i savezni poslanik.

- Tih noći nisam mogao da spavam, jer sam imao osećanje mučnine, da je sa svakim satom naša pozicija gora, dok u javnosti izgleda sve bolje. Mediji su bili puni priča o pobedi, a kada se čovek zapita šta je garant da ona opstane, onda shvati da nema nikakvog garanta. I kada se upita gde je vlast kada mi odemo kući, onda shvati da vlasti nema. Ona postoji dok smo skupljeni, kada se raziđemo - nje više nema. A kada se upitamo da li socijalisti imaju mehanizme koji funkcionišu i kada oni nisu tu, odgovor je - imaju. To je značilo da su praktično već 6. oktobra bili u prednosti u odnosu na nas - napisao je Zoran Đinđić posle oktobarskih dešavanja.Ne vredi se više pozivati na ove ili one "izvorne principe" iz petooktobarskog stranačkog korpusa, niti sa čežnjom gledati na "slavne dane" koji nam se iz današnje perspektive čine nedostižnim. U to vreme se radilo o nedirigovanom, iznutra doživljenom osvešćenju građana Srbije o režimu u kome su živeli. Ne treba biti naročito oštrouman pa iz toga zaključiti da vlast aktuelne političke (ne)prilike vidi kao borbu na život i smrt u kojoj su sva sredstva dozvoljena. Pogotovo će to važiti za sredstva kojima se onemogućavaju slobodni i demokratski izbori.Nije opstao Miloševićev režim, ali jeste novoradikalski primitivizam u kome živimo poslednjih 12 godina. Radikalska škola vladanja sastoji se u pataloškom laganju, neprekidnoj manipulaciji, bezobrazluku i totalnoj amoralnosti. To su ljudi koji ne prezaju ni od čega, kad su njihova vlast i finansije u pitanju. Vučić stalno govori da opozicija pokušava da Srbiju vrati u prošlost. Ako se vratimo u tu prošlost, tamo ćemo uvek videti Vučića kao ministra za informisanje, ministra koji je zabranjivao slušanje Glasa Amerike, gasio medije i slao policiju u Dnevni telegraf (bio sam tada novinar ove redakcije i pamtim da smo sakrivali pisaće mašine po toaletima od policije, prim. aut.). To je ta prošlost o kojoj on govori.Problem je i u tome što, u danu u kome se tradicionalno lamentira nad propuštenim prilikama 5. oktobra 2000, nema dovoljno jačih reakcija na otvoreno ismevanje parlamentarne demokratije i svakog građanina sada i ovde.