Oduzimanje prava na mišljenje obojeno u pink

Pre par dana razgovaram sa svojom bliskom rođakom, starijom ženom u penziji. Na stolu Informer. Što čitaš to, znaš da lažu, kažem joj. Ma šta ću, tako navika, pravda se. Znam ali oni su prošle godine imali valjda preko dvesta laži na naslovnoj strani, znaš li za to, nastavljam. Sleže ramenima.

Vidi, skoro sam sve te bljuvotine zaboravio, pokušavam da ostanem normalan, ali sećam se da su pre nekoliko meseci objavili da je Đilas hteo za Srbiju vakcine koje ljude pretvaraju u zombije, zapamtio sam, jer sam hteo da se zezam sa tim u nekom tekstu, tada sam još imao snage da se zezam sa tim, valjda nisi poverovala da je to istina, pitam. Naravno da nisam, kaže, ma pusti dosta mi je svih... nemoćno sleže ramenima.

Praktičan dokaz da je Hana Arent bila u pravu sa svojom tvrdnjom koja stoji na početku ovog teksta. U Srbiji njena tvrdnja prevedena u praksu znači: ne treba vi da glasate za Vučića, vi treba da nemate svoje mišljenje i da ne glasate ni za koga. A ima ko će da glasa za Vučića, neko milom, lobotomijom sa nacionalnih frekvencija, a neko bogami i silom, pretnjom, ucenom.

Koliko god mi smetala ovakva politička situacija i koliko god mi bilo žao Đilasa protiv koga je u medijskom linču izneto na hiljade laži, to na žalost nije najgore. Đilas kako tako, sa tim živi, ma da ne verujem da se navikao, jer niko na to niti može, niti sme da se navikne. Opozicija opet, koliko god to bilo teško, mora da nađe načina i da se izbori za zakonite izbore, a onda i za pobedu. Doćiće sve to jednog dana. I verujem da taj dan nije daleko.

Najveći problem ovakvog tragičnog stanja jeste stanje svesti naroda, kome preti biološki nestanak. Jer narod zbog svih laži i obmana zaista nema više sposobnost da misli i sudi.

Pre neki dan je na televiziji sa nacionalnom frekvencijom, na žalost moj kolega advokat Svetozar Vujačić, sada na nekoj visokoj funkciji u ministarstvu unutrašnjih poslova, razgovarajući sa još nekim likovima kojima zaista ne znam i ne želim da saznam imena, o slučaju koji već desetak dana potresa Srbiju, izgovorio da očekuje od Marinike Tepić da protiv Andreja Vučića podnese krivičnu prijavu za silovanje.

U političkoj borbi, Vujačić je po nečijem nalogu rešio da relativizuje apsolutno svaku vrstu zločina. I sve to na nacionalnoj frekvenciji koja je bi morala da se koristi za dobrobit svih građana, jer nad tom frekvencijom vlasništvo ima država, dakle građani.

Kao advokat i mene zbunjuju neke stvari u slučaju koji potresa Srbiju (ime osobe koja je osumnjičena neću spominjati u tekstu namerno) i smatram da se svakodnevnim objavljivanjem senzacionalističkih vesti krše prava svih strana u postupku, te baš zbog toga mi iz pravne struke to ne bi trebalo da radimo, jer ako ne postupamo u predmetu, samo otežavamo posao onima koji na njemu rade i doprinosimo potpunoj konfuziji.

Ne znam kakav je status Vujačića i da li je on još uvek advokat, ali svakako, ako još uvek jeste, o njegovom istupanju stav bi morala da zauzme i advokatska komora. U moralnom smislu nema dileme, Vujačić je prekršio sve norme. Napad na Mariniku Tepić nije ništa novo, ali ovog puta dobija novu dozu odvratnosti i bizarnosti.

Ni kriva ni dužna, jedna žena samo zbog toga što očigledno predstavlja ozbiljnu opasnost po režim biva izložena najprimitivnijim i najvulgarnijim uvredama. Ali koliko god sve ovo bilo strašno, zapravo je najopasnije to što je Vujačić svojim bljuvotinama pokušavao ne samo da vređa Mariniku, već da uništi svest naroda Srbije. Odvratno je i to što su se ostali prisutni u studiju slatko smejali dosetkama visokog funkcionera ministarstva unutrašnjih poslova, a među njima je bilo i žena.

Cilj ovakvog istupanja u razgovoru o jednom od najtežih krivičnih dela koja propisuje Krivični zakonik, jeste da se stvari apsolutno relativizuju. Žrtve se predstavljaju kao dželati, a dželati kao žrtve.

Svojom izjavom, Vujačić je izvršio relativizaciju zločina. Ne samo ovog koji je bio tema razgovora, koji u pravnom smislu još nije dokazan i ponavljam ne treba da bude tema van institucija koje na njegovom rasvetljavanju rade, već svih ostalih istih ili sličnih dela, rekavši da u narednom periodu očekuje veliki broj lažnih prijava za silovanje koje će po njegovom mišljenju podnositi žene jer su nečim nezadovoljne. Relativizovano je svako silovanje, svaka žrtva i svaki dželat. I onda će neko da pita zašto su žrtve ćutale? Zbog Vujačića i njemu sličnih.

Baš kao što hiljadu laži postaje hiljadu istina, a hiljadu istina postaje hiljadu laži. Sve sa ciljem oduzimanja intelektualnog kapaciteta i sposobnosti za rasuđivanje građanima Srbije.

Oduzeto nam je ustavom i zakonom garantovano pravo da biramo ili da budemo birani na slobodnim, poštenim, dakle zakonitim izborima. Prošlog proleća oduzeta nam je sloboda kretanja. Oduzeto nam je pravo na informisanje, dakle pravo na istinu.

Žrtvama je oduzeto pravo da budu žrtve, a u toj situaciji profitiraju dželati. Jer nije uredu reći ubici da je ubica, silovatelju da je silovatelj, manijaku da je manijak. Nije lepo da se dželati vređaju takvim imenima. Mogu da se uvrede. Ovde je u cilju opstanka laži, apsolutno dozvoljeno silovanje i ubijanje istine. A kad ubiješ istinu, relativizacijom i istine i laži, ubio si sve u jednom narodu.

U političkom smislu, ovakvo stanje dovodi do stava koji često čujem i kojem sam se u brojnim kolumnama suprotstavljao "svi su isti“.

A u moralnom smislu dolazi do pravdanja zločina i kriminala. Pravda se laž i narod nečinjenjem na laž pristaje.

Zamenom laži i istine, žrtve i dželata, pravde i nepravde, lopovluka i poštenja, ubija se integritet jednog naroda, a sve zbog interesa manjine koja na taj način čuva svoju vlast i privilegije.

Nije prvi put da svoj tekst završim rečenicom: i to će tako biti sve dok mi na to činjenjem ili nečinjenjem pristajemo.

Bratislav Marković, advokat i član Pokreta za preokret