Dušan Teodorović: Srbija umire, Vučić je vođa okupacionih snaga!

Sa akademikom Dušanom Teodorovićem, razgovarali smo o aktuelnoj političkoj situaciji u Srbiji, o stanju sistema i šta je potrebno da se on promeni, kao i o ulozi intelektualaca u društvenim promenama.

1. Kako ocenjujete aktuelni politički trenutak u Srbiji?

- U svetu je tokom poslednje dve decenije porastao broj autokratskih režima. Nedemokratske zemlje karakteriše, u manjoj ili većoj meri, kršenje ljudskih prava, gušenje slobode štampe i proganjanje manjina i političkih protivnika. U Kini, Rusiji, Belorusiji, Mađarskoj i Poljskoj, članicama EU, su na vlasti autokratske vođe. Srpski autokrata, Aleksandar Vučić se veoma dobro oseća u ovom društvu. Hoću da kažem da je aktuelni politički trenutak u Srbiji katastrofalan. Kada se osvrnemo unazad i pogledamo dvadeseti vek, vidimo da su se autokrate javljale na političkoj sceni pre i posle svetskih ratova, građanskih ratova i drugih političkih zemljotresa. Tipičan predstavnik “klasičnih diktatora” je Francisko Franko, koje je zavladao Španijom posle španskog građanskog rata. Diktatori i autokrate u našem vremenu pojavili su se iz, naoko demokratskog okruženja, posle nekakvih izbora. Takvi su, na primer, Erdogan, Orban i Vučić. Aleksandar Vučić veoma dobro koristi oprobane recepte drugih autokrata - kaže Teodorović za naš portal.

Od prvog trenutka na vlasti najviše se bavio izgradnjom mreže svojih saradnika i svojih potčinjenih, koje je postavio na najznačajnija mesta u vojsci, policiji, Bezbednosno informativnoj agenciji, tužilaštvima, sudovima, televizijama, pozorištima, radio stanicama, novinama, zdravstvenim ustanovama, agencijama, javnim preduzećima, privrednim komorama i sportskim savezima. Aleksandra Vučića doživljavam kao vođu okupacionih snaga koji se na dnevnom nivou ponaša kao Kralj Ibi ili Radovan III. Njegovu partijsku i saradničku vojsku sačinjavaju moralne nakaze, lažovi, polupismeni i nepismeni, nosioci lažnih diploma i lažnih zvanja, plagijatori,  prevaranti, vojni liferanti, korupcionaši, ali i pojedini profesionalci, stručnjaci koji mu zarad sopstvenih manjih ili većih interesa bezpogovorno služe. Kralj Ibi je sa svojom vojskom u potpunosti okupirao Srbiju. Srbija je pod režimom Aleksandra Vučića okupirana zemlja. Dugo smo bili pod Turcima, dolazili su i Austrijanci i Nemci, a sada je tu Aleksandar sa svojim okupacionim snagama. Vučić je od Srbije napravio privid od države. Privid je da imamo institucije, na primer da imamo Republičkog javnog tužioca. Privid je Ustavni sud Srbije, privid je nacionalni parlament, privid je Vlada. Čak je i Fudbalski savez Srbije privid. Ne znam da li danas uopšte može da se govori o nekakvom političkom trenutku. Mi smo pretpolitičko društvo koje bi moralo, kako zna i ume, da se oslobodi Vučićevog jarma i da pokuša da gradi društvo i institucije od samog početka.
2. Šta vidite kao glavne probleme u našem društvu?

- Srbija umire. Svake godine nas je oko 80.000 manje. Javnost je upoznata da se svake godine rodi 40.000 beba manje nego što je broj preminulih. Takođe, najmanje 40.000 mladih, obrazovanih ljudi napusti Srbiju. Zauvek napusti. Neće nikada da se vrate. Tim mladim ljudima se deca rađaju u Torontu, Vankuveru, Beču, Minhenu i Oslu. To umiranje Srbije je najveći problem. Aleksandar Vučić i njegov režim gledaju na ovo statistički. Nemamo dovoljno ljudi? Dobro. Uvešćemo neke druge ljude. Iz Kine, Pakistana i Avganistana. To je razmišljanje ovog nesrećnog režima. Bez emocija, bez istorije, bez sećanja, bez ljubavi. Dovešćemo ljude iz Pešavara i imaćemo rast BDP a od 3,2%. Bićemo u prvom kvartalu sledeće godine prvi u Evropi po rastu BDP-a. Kraj "razmišljanja". Nema ozbiljne politike koja pomaže porodicama sa troje i više dece. Naše nestajanje je najveći problem u ovom trenutku. Osiromašenje duha je svuda oko nas. Nema lutkarskih pozorišta u Srbiji, ali ima “Parova”, Pink i Happy televizije. Nema stipendija za pisce, kao u drugim civilizovanim zemljama. Vrhunski glumci i reditelji su naterani da snimaju reklame i prihvataju uloge u trećeligaškim serijama. Nema klasične muzike, džeza i roka, ali ima turbo folka po splavovima, ali i na maturskim večerima u Beogradu i Novom Sadu. Direktor svih beogradskih festivala je turbo folk muzičar. Jasno je da se Vučićev režim boji kulture. Kultura oplemenjuje narod i provocira kritička razmišljanja. Samim tim, kultura je opasna po ovaj nenarodni režim.
Treći veliki problem Srbije je neverovatna korupcija. Namešteni tenderi, železnice, mini hidroelektrane, Telekom, EPS, trgovina strujom, gazdovanje stanovima i vilama, preduzeće Dipos, aerodromi, nekretnine u Beogradu, izgradnja puteva, Beograd na vodi, prodaja PKB-a, davanje zemlje u zakup arapskim kompanijama, a ne vojvođanskim paorima, izvoz oružja, razvoj softvera za Vladu i javna preduzeća su primeri koje karakterišu koruptivne aktivnosti, čije detalje može precizno da utvrdi samo potpuno nezavisno tužilaštvo koje bi imalo pod svojom neposrednom komandom specijalne policijske jedinice. Nešto kao srpski Eliot Nes. Već sam početak ovakvih istraga bi doveo istražitelje do vrha režima Aleksandra Vučića. Partijska država mora da se razori. Šta to znači? To, na primer, znači da budući generalni direktor EPS-a mora da bude izabran na svetskom konkursu. Ne vidim razlog zbog čega bi se plašili da nam EPS vodi, na primer, Švajcarac sa trideset godina svetskog iskustva u elektroprivredi. Sada ga vodi nekadašnji vlasnik pečenjare, sa dobijenom “fakultetskom diplomom” u svojim četrdesetim godinama. On je na toj poziciji isključivo zbog članstva u SNS-u i bezgranične vernosti vođi. Bajatović vodi Srbijagas, a koridore će sada da vodi Antić, jer je gospodin Babić možda na nekom nestalom snimku sa naplatne rampe. Nikada više! Takav sistem mora da bude razbijen u paramparčad i ne sme nikada više da se ponovi. Partijska država mora da se uništi i promenom izbornog sistema koji bi podrazumevao izabrane narodne poslanike, a ne izabrane partijske liste. I ti, tako izabrani poslanici bi morali da provode veliki deo radnog vremena u svojim kancelarijama, u okruzima u kojima su izabrani. Da pričaju sa građanima i pomažu u rešavanju njihovih problema. I ne vidim nijedan razlog zbog čega je Srbiji potrebno 250 narodnih poslanika. Neke moje računice i poređenja sa drugim zemljama pokazuju da bi maksimalni broj poslanika u Srbiji mogao da bude 120. Otprilike polovina sadašnjeg sastava.  Svakako da se podrazumeva i radikalno smanjenje voznih parkova i svih drugih privilegija koje imaju odnarođene partijske vrhuške, raspoređene po Skupštini, ministarstvima i javnim preduzećima.
3. Šta je potrebno za promenu sistema u Srbiji?

- Za početak mora da se skloni ovaj režim. Sa Aleksandrom Vučićem i njegovim režimom Srbija nema budućnost. Roditelji sadašnjih srednjoškolaca i studenata moraju da, ili organizuju štrajkove, prave kordone i najaktivnije moguće učestvuju u slamanju ovog okupacionog režima, ili da gledaju svoju decu preko Skype-a za nekoliko godina. Idite na kordon, da ne biste za nekoliko godina plakali na surčinskom aerodromu kada vam se dete bude iseljavalo za Kanadu ili Norvešku. Kordon i pobuna ili Skype! Roditelji Srbije, vi birate! Cena za oportunizam i kukavičluk biće velika i bolna. Duboko sam uveren da Srbija bez punopravnog članstva u EU nema budućnosti. Niko u EU neće da nam oduzme ni ćirilicu, ni folklor, ni istoriju, ni Svetog Savu. Sve zavisi samo od nas. Promena sistema u Srbiji je dugoročni zadatak. Osakaćeno, poniženo, popljuvano, razoreno srpsko društvo mora da počne da vida rane. Srbiju može da izleči samo prosveta, nauka i kultura. Ništa drugo. Južna Koreja i Tajvan su napravili nov univerzitetski kadar kroz veliki broj državnih projekata koji su podrazumevali slanje najtalentovanijih na najprestižnije svetske univerziteta, sa obavezom države da ih zaposli na univerzitetima i u institutima po povratku u zemlju. Te zemlje i njihov naučni i tehnološki razvoj vode vrhunski profesionalci sa doktoratima sa Harvarda, Stanforda, Prinstona i Berklija, a ne doktori sa Megatrenda. Investicije u pozorišta, gostovanja po Srbiji, domove kulture, knjige, pisce, plate profesora i nastavnika, koncerte i izložbe moraju da pomognu da se gradi jedna potpuno drukčija Srbija. Folklor, a ne turbo folk. Naučimo decu igrama iz Šumadije, Vojvodine, istočne Srbije i Novog Pazara. Srbija mora da se brani folklorom i, klasičnom muzikom od turbo folk kulture. Pitam se koliko smo domova kulture po srpskim selima mogli da obnovimo  novcem utrošenim za izgradnju fontane na Slaviji, Vesićevo prevrtanje kocki na Trgu Republike i izgradnju spomenika od dvadesetpetmetara koji služi samo da se zadovolji nezrela ideja frustriranog vođe naroda. Ali nije samo ni do kulture. To je dugoročni zadatak. Moramo da probudimo one ponižene i razbijene Vučićevim lažima i obećanjima. Stanovnicima Borče će možda umesto izgradnje obećane kanalizacije i vodovoda, moći uskoro da ponude ekskurziju do razorene železničke stanice i monstruoznog kič spomenika koji normalnim ljudima znači samo još  jedno ubijanje istorije srpskog naroda. Stanovnici Borče biraju. Ili plivanje u fekalijama posle prve velike kiše ili kordon i uporna borba za civilizovano društvo.  
4. Šta intelektualci mogu da učine na polju promena?

- Neko bi morao da razradi ideje, pripremi materijale za neke nove propise i zakone. To moraju da rade profesori univerziteta, istraživači, pravnici, inženjeri i lekari. Nema ko drugi. Deo ljudi u političkim strankama i raznim drugim formalnim i neformalnim organizacijama to i radi. Veliki potencijal za gradnju drugačije Srbije se krije na srpskim fakultetima. Za sada se tamo uglavnom ćuti. Ćute, nespremni da preuzmu rizike i delimično nesvesni svoje snage. Ovde je godinama stvaran mentalitet da se uvek ide za pobednikom. Zbog toga i veliki broj intelektualaca ćuti. Kada bi se danas osnovala nova politička partija koja bi pobedila na sledećim izborima imala bi, posle izbora, desetine hiljada novih prijava za članstvo. Ubijanjem pratijske države, ovakve pojave moraju da prestanu. Buduće ministre moramo da naučimo da shvate da su oni narodni službenici i sluge građana Srbije, a ne vladari sa privilegijama. Očekujem da profesori univerziteta stanu na čelo kolona u borbi za normalnu zemlju. Još uvek me drži ta nada.
5. Kako vidite budućnost Srbije?

- Srpski narod je tokom poslednje tri decenije učestvovao u građanskom ratu koji je razbio Jugoslaviju. Građanski rat, je uz rat na Kosovu i Metohiji, NATO bombardovanje i potpisivanje kapitulacije u Kumanovu izazvao i poniženja i velike frustracije dela stanovništva Srbije. Frustracijama značajno doprinosi i decenijsko siromaštvo i veliki ekonomski problemi u kojima se nalazi Srbija. Ovim kolektivnim frustracijama pogoduje vođa kao što je Aleksandar Vučić i sam frustriran na različite načine. Moramo da se borimo protiv šovinizma i ksenofobije. I moramo u gradnji nove Srbije da osudimo sve greške koje su pravljene tokom poslednje tri decenije, da osudimo sve zločine, ožalimo sve žrtve i iskreno pružimo ruku pomirenja svim građanima nekadašnje domovine koju smo zajednički gradili, a koja je razbijena uz 130.000 mrtvih Srba, Hrvata, Bošnjaka, Albanaca, Jugoslovena…. To je moguće, ali svakako ne sa ratnim huškačima i učesnicima u ratnim strahotama. Iskrenost se uvek prepoznaje i ja duboko verujem da Srbi, Hrvati, Bošnjaci, Crnogorci, Albanci, koji su iskreno opredeljeni za dobrosusedske odnose i saradnju, mogu brzo da preokrenu situaciju na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Današnji tridesetogodišnjaci su bili bebe kada je počeo raspad Jugoslavije. Ti mladi ljudi moraju da budu okrenuti razvoju softvera, primenama veštačke inteligencije, robotizaciji, genetskom inženjerstvu, proizvodnji organske hrane, subvencionisanom stočarstvu, problemima vodosnabdevanja i zaštiti životne sredine. I da ne zaboravim. Pre svega, ne rijaliti, nego školski, dečiji i obrazovni program. I knjige. Tako napred - zaključio je za Direktno.rs, akademik Dušan Teodorović.