"Rebiću, da li još pišeš ono što ti drugi govore?" PISMO ŠKOLSKE DRUGARICE | Društvo i ekonomija | Direktno

Web portal Direktno.rs koristi kolačiće i Google analitiku u svrhu merenja i prikazivanja oglasa koji su prilagođeni vama. Kliknite na dugme Prihvatam kako biste pristali na ove postupke i zadržali korisničko iskustvo koje je prilagođeno vama. Saznaj više

Društvo i ekonomija

Ana Zdravković [ Izvor: Fejsbuk ]

11. 07. 2020. 07:25 54

"Rebiću, da li još pišeš ono što ti drugi govore?" PISMO ŠKOLSKE DRUGARICE

Na društvenoj mreži Fejsbuk bivša školska drugarica Vladimira Rebić, direktora policije, Ana Zdravković napisala je otvoreno pismo u kojem mu se obraća povodom demonstracija koje su obeležile poslednja četiri dana u Srbiji, a koje Direktno.rs prenosimo u celosti.

"Hej, Vladice, ćao, kako si?

Piše ti Ana Zdravković, sećaš me se, zar ne? Nadam se da mi ne zameraš što te oslovljavam ovako, ne verujem da te iko pamti kao Vladimira. Sedeli smo u istoj školskoj klupi neko vreme, u istom razredu bili smo osam godina. Često smo se zajedno vraćali kući, ti, Goca, Vlade Pop, Krkoje i ja. Naša sjajna učiteljica Radovina Štulić je nažalost umrla, ne znam da li znaš, prošle ili pretprošle godine. Nadam se da je pamtiš. Bila je bliska koleginica tvoje majke. Obe su imale slične osobine, mekoću, strpljenje i saosećanje za druge. Rada Štulić je jedna od najvažnijih žena koje su me oblikovale. Koje su NAS oblikovale. Donosila nam je i čitala romane van propisane školske lektire, romane u kojima se uvek provlačila ista žica - životne teškoće, borba, muka, prijateljstvo i nepokolebljiva odanost bližnjemu svome. Ne znam koliko su te doticali ti romani, često sam ti pomagala oko pisanja lektire. Nisi nikad iskazivao svoje mišljenje, pa sam ti servirala svoje, a ti si pisao ono što ti govorim.

Da li još uvek pišeš ono što ti drugi govore? Govoriš li ono što ti drugi kažu da izgovoris? Izdaješ li naredbe koje ti drugi kažu da izdaš? Bio si ćutljiv i poslušan dečak, dobar dečak sa uvek zabrinutim izrazom lica. Lepo to vreme beše. Znam da zvučim kao baba kad ti to kažem, možda je za tebe i ovo neko lepo vreme. Za mene je pojam "lepog davnog vremena" odavno prestao da postoji iako živim u divnoj zemlji, okružena prijatnim ljudima, dobrim prijateljima, ponosna na svoju premijerku Džasindu Ardern čijem se političkom umeću ceo svet divi. Diviš li joj se i ti? Sigurno su ti tvoji, s kojima se viđam ovde, na Novom Zelandu, pričali o njoj. O Džasindinoj politici u čijoj je osnovi empatija i briga za svakog coveka. Mali je Novi Zeland, pet miliona ljudi. Nije ni Srbija mnogoljudnija. Svaki čovek je dragocen, zar ne?

Gledam tako, Vladice, ove snimke. Mislim, drago mi je da si ostvario svoje mogućnosti, drago mi je da si direktor policije. Ne znam da li ove reči treba pisati velikim slovima. Izvini ako grešim u pravopisu, mnogo toga se u srpskom jeziku, kao i u Srbiji, izmenilo u proteklih 25 godina; u svakom slučaju, nije mi namera da te omalovažavam, pripiši to neznanju.

Šta ti htedoh reži… gledam ove snimke sa beogradskih ulica, gledam radnike tvoje kompanije “MUP.RS”. Moćni su. Stotine na jednog. Udarac pendrekom, jedan, drugi, peti, deseti. Dolazi sledeća grupa radnika tvoje kompanije “MUP.RS”. Svi na tog istog jednog. Onesvešćenog jednog. Pendrek, cokula, jedan, drugi, treći. Dolazi sledeća grupa, brz udarac vrhom cokule u bubrege. Bubrege onesvešćenog. Pa onda još jedan iz tvoje kompanije “MUP.RS”. Brzo, udarac, kad mogu drugi, može i on. Udri. A onda dolaze vozila MUP-a. Moćno.

Istrčavaju radnici tvoje kompanije “MUP.RS”, dižu onesvešćenog, nose ga, vuku kao džak. Kuda, u ambulantu? Ne, do prve bandere. Tu ga bace. Otpad ljudski, pri tom beživotni. Ko li je taj jedan? Možda je sin Vlada Popa. Možda je moj bratanac. Možda je unuk pokojne Rade Štulić, naše učiteljice. Mogla je to biti i neka devojka. Mogla je biti moja ćerka, buntovna i ostrašćena.

Šta da ti kažem, Vladice? Novi Zeland je tim od pet miliona ljudi. Srbija je tim od nekih sedam miliona ljudi. Uskoro će ih biti znatno manje u tom timu, kosi Covid-19 srpski narod. Verujem da će tvoj tim, tvoja kompanija “MUP.RS” opstati i ti u njoj. Dobro ste zaštićeni, kacige, viziri, jake cokule, panciri i, naravno, pendreci. Nadam se takođe da ćemo se u bliskoj budućnosti sresti, popiti kafu i pogledati se u oči. Pričaćemo možda o školskoj lektiri i o tome koliko prezirem sebe što sam ti dozvolila da pišeš ono što ti ja govorim. Loše navike se u detinjstvu stiču.

Tebi i tvojima želim svako dobro,

Ana Zdravković (Mala Ana)"

Dragi čitaoci, da biste nas lakše pratili i bili u toku preuzmite našu aplikaciju za Android ili Iphone.

Komentari 54

ostavi komentar
Vidi još

Ostavi komentar

Da biste komentarisali vesti pod Vašim imenom

Ulogujte se

Tweetfighting

Zoran Živković [30.11.2020.]


Video dana

Sve je u balansu

Anketa

Koji nadimak najbolje pristaje Goranu Vesiću?

Rezultati