Stojiljković za Direktno: Očekuju nas brojni štrajkovi

Stojiljković smatra da zbog straha i apatije neće biti socijalnih nemira, ali da treba očekivati brojne štrajkove i proteste u čijoj osnovi će biti apeli za pomoć, jer ćemo se susresti s milionskom masom nezaposlenih. 

Dok vlast govori o rastu raznih stopa i procenata, više od milion ljudi živi na granici ili ispod granice siromaštva. Kako ocenjujete privrednu i socijalnu stvarnost u Srbiji?

- Sindikatima i zaposlenima dobro ide samo u situacijama istovremenog i demokratskog i ekonomskog rasta, koji vodi i smanjenju nejednakosti. Toga u Srbiji još nije bilo. Novi režim je 2012. godine došao na valu populizma i borbe protiv korupcije. Na tom talasu, koji je poslužio da se preuzmu poluge vlasti, već 2016. je zarobljavanjem institucija stvoren novi - hibridni režim. Posle kakvog takvog rasta ponovo smo ušli u period pada demokratskih i ekonomskih pokazatelja i rasta siromaštva i nejednakosti.

Posledice epidemije kovida 19 su nemerljive. Na desetine hiljada ljudi je ostalo bez posla, sve privredne grane, osim prehrambene, su drastično pogođene. Šta nas čeka u narednim mesecima?

- Padom proizvodnje, rašću nezaposlenosti i gubitkom prihoda biće posebno pogođeni sezonski i ugovorno i agencijski angažovani radnici. Radi se pre svega o sektorima turizma i hotelijerstva. Ključni problem je što ćemo se naći pred izazovom da se, kad već nezaposlenima zbrojimo one koji će izgubiti posao, kao i deo onih koji su se vratili u zemlju jer su ostali bez posla u inostranstvu, suočiti sa milionskom masom nezaposlenih.

Da li su u takvoj situaciji mogući socijalni nemiri?

- Za masovne i organizovane proteste potrebno je da postoji svest o krivcima za nastalo stanje, solidarnost i poverenje u aktere i pravac promena, kao i pobeda nad strahom i apatijom - sve ono čega u Srbiji nema. Istraživanja pokazuju da je većina svesna da vlast radi u korist kapitala, ali da joj ne vidi uverljivu alternativu. U takvoj klimi, umesto organizovanog i usmerenog socijalnog nezadovoljstva treba očekivati brojne štrajkove i proteste u čijoj osnovi će biti apeli za pomoć.

Veliki broj zaposlenih je u prekarnom radu, bez ikakvih prava na radnom mestu. Kako poslodavce primorati da poštuju prava svojih radnika?

- Iskustvo “Nezavisnosti” govori da je to moguće ostvariti samo kombinovanjem stimulativnih mera i olakšica, sa nužnim inspekcijskim nadzorom i represivnim merama. Zar upravo porazna praksa da se radnicima otima deo od države dobijenih minimalnih zarada u situaciji pandemije, nije do kraja ogoljen dokaz?

Tek svaki četvrti se zapošljava na neodređeno vreme, a u državnom sektoru nema šanse da se zaposlite ako niste član partije?

- Među novozaposlenima sve više dominira nesigurna zaposlenost, preciznije radna angažovanost bez radnog mesta i radnih i sindikalnih prava. Istovremeno, pre svega u javnom sektoru osnovna preporuka za posao postaje članska karta vladajuće stranke ili njenog koalicionog partnera. Radi se o stotinak hiljada rukovodilaca i njihovih pomoćnika i savetnika i bar tri do četri puta većem broju partijskih miljenika smeštenih na “obična“ radna mesta, često bez realnih radnih obaveza.

Iz tih razloga je mnogo mladih i obrazovanih napustilo Srbiju jer nisu mogli da nađu dostojanstven posao?

- Nažalost vašu tvrdnju potvrđuju brojna istraživanja mladih, pre svega onih koju su realizovali nameru da napuste zemlju u potrazi za pristojnijim poslom i zaradom, ali i uređenijim društvom sa šansama za promociju na osnovu kompetencija, a ne političke lojalnosti. Posledično, u Srbiji je u poslednjoj deceniji “glasala nogama” gotovo desetina stanovništva, odnosno Srbiju je napustilo stanovnika onoliko koliko ih ima na primer Crna Gora. 

Koliki je danas stvarni uticaj sindikata na zaštiti prava radnika?

- Taman onakav kakvi su i politička odgovornost u društvu. Veoma, veoma ograničeni. AKo se strateški ne promene odnosi snaga u društvu sindikati će završiti kao dinosaurusi.

U kojim firmama su prava zaposlenih najugroženija: stranim, domaćim, državnim?

- U istraživanju kome je kolega Srećko Mihailović dao prikladan naziv – Sunovrat radničkih prava, svih 4 od 10 anketiranih zaposlenih tvrdi da je i lično bilo objekat kršenja radnih i sindikalnih prava kako u privatnom, tako i u javnom sektoru. Dodatno, u javnom sektoru je, po nalazima Poverenika za ravnopravnost, posebno razvijena i najprisutnija diskriminacija po osnovu sindikalne i partijske pripadnosti.

Da li imate utisak da pojedini strani investitori zaposlene posmatraju isključivo kao jeftinu radnu snagu?

- Nažalost da, u skladu sa ciničnim određenjem da su radnici proizvodno sredstvo koje govori i koje treba nabaviti što jeftinije. Rezultat je to i državne politike “trke ka dnu “ kojom se potencijalnim investitorima nudi jeftinija, kvalifikovanija, poslušnija radna snaga nego što je mogu naći na drugom mestu. I to uz prateće subvencije.

U nekim subvencionisanim inostranim firmama radnici rade u pelenama, ne mogu ni do toaleta... Dok radnici trpe užasan mobing, sindikati su nemoćni da bilo šta promene. Zašto inspekcije ne rade svoj posao?

- Rade u meri u kojoj im je to politički dopušteno i uz veliki oprez da ne naprave problem i “isprovociraju investitore”. Radnici pod torturom i strahom od gubitka kakvog takvog posla neskloni su sindikalnom organizovanju. Da bi nam se pomoglo moramo se i sami uspraviti.

Da li su se pojedini sindikalci prodali poslodavcima? Ima primera da zarađuju i po 2.000 evra u nekim javnim preduzećima kao što je „Kolubara“?

- Besramno je predstavljati radnike, a biti bogato alimentiran od strane poslodavaca. Sindikalni funkcioneri moraju polagati račune sopstvenom članstvu, ali i odgovarajuće podatke učiniti dostupnim na zahtev javnosti koja ima „pravo da zna“. Oni koji se obilato dotiraju, a odluke im sufliraju drugi samo se zovu sindikatima.

Osnivanje sindikata u većini privatnih firmi je zabranjeno iako je sabotiranje radnih, socijalnih i sindikalnih prava krivično delo?

- Ako i nije formalno zabranjeno ono je praktičnim koracima izuzetno otežano, diskriminisano i učinjeno neskriveno nepoželjnim i izloženo (in)direktnim pretnjama i sankcijama. Vlast pri tome zauzima formalno neutralan stav, koji u praksi, posebno kada je o stranom, korporativnom kapitalu reč, ima sve odlike servilnog popuštanja. 

Šta po tom pitanju najviše zamerate vlastima?

- Ako se sećate Vučićeve izjave da mu galamom oko “Jure” ne rasterujemo strane investitore ili premijerkinog razumevanja za tvrdnju da Fijat ne pregovara dok se štrajk ne okonča, kao i nikad dokazane njene tvrdnje da iza štrajka stoje politički motivi, jasno vam je da je reč upravo o sekundiranju interesima kapitala.

Subvenicije države inostranim firmama iznose i do 100.000 evra po radnom mestu. Da li je to zaista u interesu države ili je u pitanju želja jednog čoveka da preseče što više crvenih vrpci? Ili je u pozadini nešto treće, mislim na korupciju?

- Pored marketinške, političke zloupotrebe “ investicionog buma”, u kome se za velike subvencije dobijaju loše plaćena i nesigurna radna mesta, u ne malom broju slučajeva radi se i o korupciji - svesnom, namernom narušavanju principa nespristrasnosti da bi se ostvarila materijalna i nematerijalna korist.