Sinu srpske sportistkinje dijagnostikovana je cerebralna paraliza: Sada ju je on motivisao da dođe do trofeja

Srpska odbojkašica Emilija Žakić (31) osvojila je prošlog meseca trofej šampiona Srbije sa svojim klubom TENT iz Obrenovca.

Njen suprug Igor Žakić bio je zaključno sa ovom sezonom trener obrenovačkog kluba, pa je u njihovu kuću stigao dvostruki trofej.

Međutim, osim na terenu, žestoko su se borili i van terena, piše Meridian sport.

Emilija kaže da za nju trofej ima poseban značaj zbog okolnosti u kojima je došla do njega.

- Mislim da mi je ovo bilo peto finale. Sva sam do sada izgubila. Prva titula ima poseban značaj, naročito zbog momenta i zbog okolnosti u kojima sam do nje došla. Prošle godine nisam uopšte igrala odbojku, ma nisam ni pomišljala da ću da se vratim - počela je Emilija priču za Meridian sport.

Otkrila je potom i kako je sve izgledalo od momenta kada je njihovom sinu dijagnostikovana cerebralna paraliza.

- Pred kraj sezone u Železničaru (2023-2024), sinu je dijagnostikovana cerebralna paraliza. To je nešto što je mene odvojilo od terena naredne sezone. Nisam znala šta me čeka, koliko obaveza, koliko vremena ćemo provoditi na terapijama, kojih je bilo mnogo - i dalje ih ima mnogo... U međuvremenu sam upisala fakultet, pa mi je i to bila neka dodatna obaveza. I stvarno nisam znala hoću li uspeti da se organizujem da na vreme sve to stignem, a s druge strane iako stignem, hoću li ja sto odsto biti u svemu tome. Bojala sam se da ne izneverim bilo koga. Da ne ispadnem fer prema bilo kome - prema sebi, prema sinu - što možda neću biti sa njim po ceo dan i neću mu biti podrška u svakom trenutku, a sa treće strane da neću pružiti maksimum na treningu i neću odraditi svoje obaveze maksimalno prema klubu - što naravno nisam želela.

Naglašava da je podrška porodice ključna.

- Ispostavilo se da smo uspeli sve da organizujemo i da stignemo, a da nikome ništa nije falilo i da smo bili maksimalni gde god je trebalo da budemo u tom trenutku. Naravno, uz ogromnu podšku i moje i njegove porodice. Moram da napomenem da je moja sestra stvarno žrtvovala veliki deo svog života. Preselila se u Obrenovac i bila nam desna ruka za sve što je potrebno. Sve kockice su se složile, pa mi je drago što smo na kraju uz tolike muke uspeli da krunišemo ovu sezonu onako kako smo najviše želeli.

Ne skriva sreću što i sin Vule srčano prati sport.

- Te godine kad ja nisam igrala nas dvoje smo bili apsolutno na svakoj utakmici. Veoma srčano prati, razume - koliko može za jedno dete od pet godina. Imala sam dodatni motiv i nešto što me stvarno guralo naročito posle onog poraza u finalu Kupa. On je plakao kao kiša... Bila su pitanja: I zašto ste mama izgubili? Kako ste izgubili? Kako se to desilo ako ste dobro trenirali? On mi je bio poseban motiv, u smislu - kako detetu od pet godina objasniti da treba da vežba, da ne treba da odustaje, da je to nešto što ga čeka ceo život, kako da izvuče iz sebe maksimum svaki dan i eto.. Na kraju se ispostavilo da sam kroz ovu sezonu uspela da dođem do njegove glave i da on sada samo o tome priča. Sve ove naše ciljeve koje smo imali kroz odbojku preneo je na svoje, i evo sad je stalno u tome. Priča da ima svoj cilj - da on hoda, da on nikad neće da odustane, da će stalno da vežba i kad je teško, i kad mu se ne vežba, i kad ne uspe to što je naumio neće odustati... Zbog toga mi je tek srce prepuno. Što sam uspela kroz odbojku da na njega prenesem pobednički mentalitet. On je uspeo da shvati da smo do titule došli isključivo zbog toga što nismo odustajali i što smo verovali do kraja.