"Sistem u kome svi slušaju i klimaju glavom nije dobar"

Rukometna reprezentacija Srbije je na Evropskom prvenstvu završila na 20. mestu. Gde nam je, zapravo, rukomet danas?

- Ovo je definitivno najslabiji rezultat na Evropskim prvenstvima u istoriji, ne samo zbog pukog plasmana, nego i jednostavno zato što smo izgubili prvi put sve utakmice koje smo igrali, a to se nikada pre nije desilo. Ono što je za mene najporaznije je to da naša muška reprezentacija, vec pet, šest godina konstantno ne igra na zadovoljavajućem nivou, a kamoli na visokom. Nije baš da mi nemamo materijala za tako nešto, imamo jednu grupu sjajnih igrača koji bi uz dobar sistem sa ostalima činili jednu respektabilnu selekciju koja bi, verujem, uvek imala mesta u najboljih osam na svakom takmičenju što uopšte nije loše. Rukomet je danas na marginama srpske javnosti, osim kada se desi neki loš rezultat, kojih je nažalost sve češće i onda svi pišu o rukometu, ali opet nažalost, negativno. Nema dobre priče bez vrhunskih rezultata koji onda približavaju deci idole sa kojima se ona personifikuju kao što je to bio slučaj sa Andreom Lekić, Katarinom Tomašević, Momirom Ilićem, Darkom Stanićem i ostalima. To je jedini put da rukomet među Srbima bude opet nešto o čemu se pozitivno govori - kaže Brković za Direktno.

Ima li izlaza iz krize za ovaj nekad trofejni sport?

- Mislim da ima, tj.verujem da ima. Rukomet je, kao i svaki sport u Srbiji kontrolisan od strane države i vlasti koja je u tom momentu. Kod nas nema ni po babu ni po stričevima, nego ako imaš nekoga negde i ako ne talasaš onda možeš da se nadaš nečemu, ja uvek uzimam primer Partizana u košarci i Partizana u rukometu. Košarka ima milione, rukomet nema za internet i telefone. Kada se to bude iznivelisalo onda će se klupski rukomet izdići i krenuti napred. Sa podizanjem klupskog rukometa podiže se i reprezentacija, to je prosto. Slično je i u reprezentativnim selekcijama, a veliki je i problem sujeta, jer treneri koji su bili poznati igrači podrazumevaju samo rad u seniorskoj reprezentaciji i ne žele da se "spuste" niže među juniore i kadete, da skupe malo trenerskog iskustva, jer reprezentativni i klupski rukomet nije ista priča, a plus benefit njihovog znanja koje su pružali kao vrhunski igrači bi bilo neprocenjivo iskustvo za mlade igrače sa potencijalom.

A gde nam je klupski rukomet, vaš Partizan, Zvezda...?

- Jedan klub, sa dobrom organizacijom i zaleđinom, Vojvodina, dominira već neko vreme, dok se ostali ili bore za goli život ili jednostavno ne znaju da iskoriste svoje resurse na pravi način. Klubovi su prilično ujednačeni, ali su u nekom suvom proseku, niko tu ne odskače, osim pomenute Vojvodine i pomalo Dinama iz Pančeva i Metaloplastike iz Šapca. Niški Železničar je malo gore, malo dole, a ostali kao što rekoh u suvom proseku. Partizan ima puno mladih igrača koji su došli iz sopstvenog pogona ili iz škola rukometa sa kojima Partizan ima saradnju i da toga nema bilo bi preteško ionako teško funkcionisanje. Par entuzijasta se grčevito bori za klub, ali se za nešto više bez potrebne podrške društva ne može. Zvezda je poslednjih desetak godina prošla jedan turbulentni period sa strašnim igračima, prevelikim dugovima pa sa prosečnim igračima, nivelisanjem dugova i da bi sada nakon tragične smrti Mirka Butulije došla u veoma tesku poziciju da je ubedljivo poslednja na tabeli i da ako ne bude nekog proširenja lige teško će opstati u Super A ligi. Rukometna publika mora da se gaji, tako je u svim sredinama. Zato Beograd gubi interesovanje za rukomet i ne pravi onu atmosferu kao, recimo, protiv Francuza u "Pioniru" devedesetih kada je sve "gorelo". Nema Partizana i Zvezde, nema derbija i onda je i logično da nema publike. U Srbiji ne postoji reprezentativna publika i takvu publiku koja će pratiti rukomet mogu da stvore samo klubovi svojim nastupima.

Dugo ste u inostranstvu, je l' to beg iz našeg rukometa i sveopšte situacije u državi, iz koje godišnje ode oko 70.000 ljudi?

- Četvrta godina u Izraelu, pre toga jedna u Bahreinu, tako da sam evo već petu godinu van zemlje, a šest van srpskog rukometa tj.od momenta kada sam otišao iz Partizana i Rukometnog saveza Srbije sa pozicije trenera muške juniorske reprezentacije. Uopšte nisam očekivao da će to praktično biti beg, kako ste rekli, ali to ispada kao konkretna borba za egzistenciju i budućnost naše porodice. Dešavalo se, a dešava se i dan danas da u Srbiji kasne ili se čak i ne isplaćuju plate i u takvoj situaciji i atmosferi čovek ne može normalno da živi, a kamoli da izvuče maksimum iz sebe i posveti se nekom poslu. Između ostalog zato ljudi odlaze iz Srbije, ne samo iz sporta nego uopšte, trbuhom za kruhom. Srećemo se po inostranstvu sa puno naših ljudi, jadamo jedni drugima, ali suma sumarum živimo normalno i priznati smo i ispoštovani za ono što radimo i dajemo.

Kako onda ocenjujete trenutnu političku situaciju u Srbiji?

- Srbija ima apsolutno stabilnu vlast koja može da radi šta hoće i da vlada mirno. Većina je sigurna i nema potrebu ni za kakvim ustupcima ili kompromisima sa koalicionim partnerima. Sa jedne strane to je divno, ali na način kako to kod nas funkcioniše nikako nije dobro. Srbin, neverovatno, ali istinito mora da ima vođu koga idealizuje po svaku cenu i ako se neko takav nametne praktično jedan određeni period može da radi bukvalno šta želi. Iako mi, u genetskom kodu ne trpimo nečiji autoritet, godine i represija pod Brozom i komunizmom su učinile svoje. Ovaj sistem nikako ne može da bude dobar, jer premijer nije premijer, ministar finansija nije ministar pa čak i sportski stručnjaci moraju da slušaju i da klimaju glavom ako im se tako kaže. To nije Srbija koju ja želim i prosto ne mogu da verujem da stvari moraju u 21. veku da se spinuju, prećutkuju i da je verbalni delikt gori nego neki stvarni lakši ili teži fizički prekršaji. Ja se uglavnom predstavljam kao opozicionar. I to ne opozicija samo vlasti, ja sam opozicija i opoziciji pa čak i samom sebi. Samo sa dobrom, jakom, argumentovanom opozicijom u jednom demokratskom društvu vlast može da izvlači više od sebe i da bude valjano kontrolisana. Da joj se diše za vrat što bi se reklo. Toga kod nas nema, mi još nismo izašli iz komunizma. Ja sam inače monarhista i zalažem se za parlamentarnu monarhiju. Tu bi imali Srbi svog vođu, kralja, ali bi parlament odlučivao i onda bi premijer zaista bio premijer i mislim da bi stvari bolje funkcionisale. Ono što ne mogu da razumem je to da NJKV Prestolonaslednik Aleksandar za evo već tridesetak godina koliko živi u Srbiji ne zna da govori kako treba dok recimo razni ambasadori govore perfektno srpski i sve to monarhizmu u Srbiji ne daju veliku perspektivu, na moju žalost.

Šta je generalno sad najveći problem u našoj zemlji?

- Najgore stvari uvek su bezbednosna situacija i uslovi života, naravno. Nama se govori kako je BDP ili kako se već kaze sve veći i veći, ali narod loše živi i to je evidentno. Ljudi odlaze masovno, oni ljudi koji ne žele da se učlanjenjem u političku stranku reše nezaposlenosti ili napredovanja ili ostanka na poslu. Ljudi koji imaju svoje mišljenje i ne plaše se da ga javno kažu, a ako se ono razlikuje od političara na vlasti. Ono što mene najviše nervira je apatija i mislim da je to fantastično odrađeno. Narod je ubijen u pojam, toliko su nas odrvenili i umirili da više niko nema volje i energije da nešto preduzme, jednostavno ljudi su se prepustili. Ja nemam prava da ikoga kritikujem, jer živim i radim u inostranstvu i "lako je meni", ali to se oseća i to je jednostavno tako. Ili nema nikakve reakcije ili je jednostavna blaga. Najmanje se bune ili se ne bune uopšte oni koji u stvari najlošije žive sto je neverovatno.

Podržavate li bojkot opozicije u borbi protiv režima? Više od godinu dana traju protesti u Srbiji.

- Ja svakako neću izaći na izbore zbog toga što živim u inostranstvu. U Tel Avivu u ambasadi smo za izbore 2017. godine pokušali da se organizujemo i glasamo, ali nas nije bilo dovoljno. Neko je odredio da je 100 ljudi minimum da bi se glasalo u nekoj ambasadi ili konzulatu pa nas 30 i nešto nije ostvarilo tada svoje pravo i nismo dobili odgovor zašto je to baš 100 i zasto se uopste neko sprečava da glasa ako ima predstavništvo svoje zemlje tamo gde boravi. Ovde to sad nije tema, ali sam osećao potrebu da kažem ono što ne razumem. Vlast očigledno ne gleda blagonaklono na bojkot dela opozicije i to se vidi kroz smanjenje cenzusa na 3% da bi pojedine nebitne stranke ili koalicije koje nisu u vlasti uspele da uđu u Narodnu skupštinu i da se time prikaže kako ima opozicije u skupštini. Sve je to više nego smešno, ali je još jedna finta koja uspešno prolazi među nama. Ova vlast je definitivno "obrnula igricu" sa manevrima i ja im se divim kako sve to smišljaju.

Dugo ste u inostranstvu, nedostaju li vam Srbija i Beograd, planirate li povratak u otadžbinu?

- Ja sam, čovek tradicionalista, patriota, nacionalista. Verujem u Boga i svoju otadžbinu. Ne želim da patetišem, ali svaki dan žalim što ne živim i radim u svojoj zemlji, ne spavam u svom stanu, ne pijem kafu sa roditeljima, kumovima, prijateljima u svojoj ulici... Za mnogo manje i za jednu prostu stabilnost bih se vratio ne odmah nego juče, ali...