"Stvarno je dobra stvar kad uzmeš kramp i motiku!"

Bivši reprezentativac Srbije dugo se nije pojavljivao u medijima, jer, kako kaže, želi da da prostor mlađim generacijama koje dolaze na veliku scenu.

- Dugo me nije bilo u medijima. Iskreno, sve slabije u zadnje vreme, nešto mi je više dosadilo u medijima. Mislim da treba da ima prostora za mlađe generacije - rekao je Savanović na početku intervjua za Meridian sport.

A onda je govorio i o razvoju košarkaške karijere. Naime, Savanović je sa 23 godine otišao u inostranstvo, gde je branio boje Uniksa.

- Nikada nisam planirao da ću imatu takvu karijeru. Cilj mi je bio samo da igram košarku. Desila se ta Rusija, to je bilo fenomenalno iskustvo. I da sam otišao u Mongoliju bilo bi mi kao u Las Vegasu. Tada je rusko tržište bilo najjače u Evropi. Životno i košarkaško iskustvo mi je bilo stvarno prelepo. To sam više puta napominjao, sve je to sreća. Imao sam sreću da upadnem kod trenera koji mi je verovao.

Jedan od snova je Savanović ostvario kada je zaigrao u Španiji...

- Ideja i san mi je uvek bio da dođem u Španiju. Španska košarka mi je uvek bila uzor kao NBA. Tu je najbolja košarka i sve se najbolje igralo tamo. Propustio sam dva dobra ugovora, jedan je bio od Dinamo Moskve da bih se dotakao sna iz detinjstva.

Napominje Savanović da je odluku o tome gde će igrati uvek donosio u konsultaciji sa porodicom.

- U jednom momentu donosimo odluke shodno životnom dobu. Kada dođe porodica, oženiš se, dobiješ dete, to je u stvari donelo odluku. Zavisno od privatnih potreba. Isključivo mi je privatan život bio na prvom mestu. Radiš i zarađuješ za privatan život. Imao sam fenomenalnu karijeru. Koliko je bilo tih vrhunskih košarkaša koji nisu imali takvu karijeru, nisam imao povreda, skandala, igrao sam 19 profesionalnih sezona bez ijednog preskočenog treninga. Time mogu samo da se ponosim.

Pokušao je Savanović da uporedi svoju i generacije koje nadolaze. Ipak, svestan je i on da je vrlo teško napraviti adekvatno poređenje, jer su se vremena promenila...

- Danas se NBA prati od 12-13 godine, tada sam shvatao NBA samo kada ustanem u tri sata ujutru kako bih ga pratio. Sada imaš na telefonu 365 dana 24 sata košarke. Neuporedivo je ovo vreme sa onim mojim. To je za moju generaciju bilo nepojmljivo. Te 1998. godine nisi ni pomišljao o NBA ligi, a 2002. godine treba da izađeš na draft. Sa 18-19 godina razmišljaš o NBA, tu su igrači koji su zveri od ljudi, gde su savršeni. Zato takav nivo moraš da učiš, i da zriš godinama. Kuća se ne pravi od krova - rekao je Savanović i dodao:

- Moja generacija je gradila karijeru na ulici. Tako sam i ja. Ali, danas imaš sale gotovo svuda, i tada je bio Miloš Pavlović, Vladimir Gajić, on je već sa 15-16 godina počinjao u startnoj petorci Partizana, pa Aleksandrov, Miličić, koji je naglo upao u taj Holivud… Pojede te industrija i izgubiš samu bit sporta.

Mnoge mlade "pojede" takmičenje kakvo je NBA liga, dok sa druge strane imamo primer Alekseja Pokuševskog, koji je oduševio Amerikance.

- Kada se Pokuševski pojavio, o njemu se ništa nije znalo. Ta cela medijska pompa koja se pojavi - pojede ga. On ne može sa 18 godina da to sve shvati. On mora da odigra polufinale Kupa u Zaječaru, mora da oseti trećeligašku košarku. Ne možeš da se učiš na Ferariju… Od prvih para i boljih ugovora ne možeš odmah da kupiš Poršea, jer šta je sledeće? Imao sam jedan takav primer u Efesu - kaže Savanović i nastavlja:

- Saigrač od 18 godina za prvi ugovor kupi Poršea… Ta deca kada se projektuju, obećavaju se snovi, novac, oni pucaju iz tih razloga. Odjednom se pojavio Pokuševski. On još nema karijeru, tu jedino može da se priča o Jokiću, jedno je biti talenat, ali je trajanje ono što te čini. Tako je u muzici, glumi, kada opstaješ godinama… Čovek traje, pokazuje neosporno znanje i ima karijeru nebitno šta i koliko igraš.

Savanović je po završetku igračke karijere prestao aktivno da prati košarku. Prizanje, lako mu je dostupna i nema tu draži.

- Totalno sam se isključio iz košarke, ne može da ti bude interesantno kada imaš 10 kanala sa 24 sata košarke?! Profesionalnim košarkašima treba naći algoritam da si željan toga, ne možeš da to radiš konstantno. Tako je u ljubavi, prijateljstvu, tako je i u košarci. Sada je samo ritam utakmica-trening. Kada bih znao da igra Borac, pogledam ponekada Marinovića, pogledam neko finale Kupa, ali je na mesečnom nivou to možda 2-3 utakmice. Sada se postavljaju klipovi, svaki potez je jedna vest. Mnogo se bombarduje informacijama…

Iako je sada nešto udaljeniji od košarke, nije mogao a da ne govori o reprezentaciji.

- Ja lično kao sportista mislim i verujem da bi svi sportisti trebalo da se edukuju da je reprezentacija kruna karijere. Mnogo tu faktora utiče ko će ući u nju. Neki koji su zaslužili, nisu ušli u reprezentaciju. Meni je reprezentacija nešto najsvetije. Čak i da sam 12. igrač na klupi. Izabran sam da branim te boje. U jednom trenutku sam bio i lider, kapiten, zamenik kapiten (Nenadu Krstiću, prim. aut.) to su neverovatne stvari! To je vrhunac karijere. Kakav je to osećaj koji veže ljude. Osećaj kada predstavljaš zemlju… To je nešto zaista sjajno i fenomenalno.

Uz puno lepih uspomena u dresu Srbije, svakako da će najveća mrlja u karijeri Savanovića i cele te generacije ostati polufinale Svetskog prvenstva 2010. godine sa Turskom. Naravno, radi se o čuvenom gaženju linije Kerema Tunčerija.

- Ja sam ponavljao to i pre, mi to nismo znali za tu nagaženu liniju. Mi to nismo tada znali. Iako je on izašao pola metara. Krađa je bila tokom cele utakmice. Omer Ašik se hvatao za oko… Mi smo sa Turcima odigrali dve prijateljske utakmice, tada ih je vodio Bogdan Tanjević dva puta smo ih dobili sa 50, pa 60 razlike. Garantujem da bio i u polufinalu bila ista razlika da smo imali fer suđenje! Hido Turkoglu je bio najveći potrošač, šutirao je sa 10 metara, to Turci nisu mogli da se kontrolišu.

Nije samo ta situacija bila kritična, već su sudije u tom polufinalu sve vreme "navlačile" na stranu domaćina.

- Turci su bili domaćini, uložili su ogroman novac. Krali su nas sve vreme, nismo mogli da odemo na 10-15 poena razlike, tu su sudije dobile utakmicu. Izašl ismo protiv Litvanije za bronzu, trebalo je da dobijemo i to, da uzmemo medalju. Razočarenje je bilo veliko, bio je tadašnji predsednik Tadić u svlačionici. Legli smo u dva uveče, a utakmica sutradan u 12. Da smo dobili, rekli bismo da smo baš jaki. Klonuli smo duhom, nismo izgubli zbog naše loše igre već zbog nepravde. Ali život ide dalje, mnogo se tu lepih stvari dešavalo…

Jedna od Savanovićevih najvećih ljubavi van košarke je skijanje gde aktivno radi na promociji tog sporta.

- Ja sam u skijaškom savezu Srbije, porodično svi skijamo, žena, deca i ja. Prijatelj me je pozvao da budem u Izvršnom odboru. Mislio sam da je malo nezgodno, ali je napravio krug ljudi gde nema političara i okrenuti smo samo deci. Kopamo da se to razvija, ne priča se o njemu dovoljno. To su nenormalna odricanja. Želim da pomognem deci da deca iz siromašnijih krajeva napreduju.

Koliko je Savanović širok u shvatanjima i razgovoru govori i to što se nije uljujkao u slavi i novcu, već radi u voćnjaku gde svakodnevno ima puno obaveza.

- Ljudi su stvoreni za rad. Mislim da fizički rad oslobađa, stvarno je dobra stvar kada uzmeš kramp i motiku, šta god da je u prirodi si. Nije gradski svet, nema budalaština. Nema stresa, frustracije, od čega ljudi umiru. Ja to vidim kao prelepu stvar, volim voće, ne da bih ga pričam da je sve organsko, ali je sve đubre oko nas. To šta pijemo, šta jedemo, vazduh koji udišemo… Hoću da napravim voće, pravim rakiju, nema nikakve tehnologije, već samo prirodno mislim da je to sama srž svega. Isto kao u ljubavi prema košarci. Ima tu voćkica, ja radim, kosim, radim okopavanje, sve što je do mene ja radim. Ne mogu zbog leđa da se savijam i vezujem grane, ali sve ostalo - mogu.

Poznata je ljubav nekadašnjeg kapitena Srbije prema automobilu Bubi, od koga nikada neće odustati.

- Imam i dalje bubu. Stojim do toga da je to savršenstvo inžinjeringa. Volim jednostavnost. Nemam torbu u kojoj imam milion evra. Nemam sat. Kod mene se zna šta je gde. Raspored mi je isti. Ta jednostavnost čini da ne gubiš vreme. Najbolja košarka je u jednostavnosti. Ne komplikuješ, igraš basket, ne izigravaš budalu. Upravo je buba savršenstvo inžinjeriga. Najlakše priđeš motoru, ne može da ti prokuva, nema elektronike, pristupačna je i daje stojim iza tih reči.

I za kraj, jedna bitna, životna, lekcija iz usta Savanovića.

- Svi smo mi ljudi. I Novak Đoković i Majkl Džordan su samo ljudi. Važno je kakav si kao osoba. Šta radiš profesionalno to je tvoja stvar. To ne treba da me odredi. To nije javno dobro. Ja znam da su sportisti, i recimo, muzičari stalno u žiži interesovanja, ali nisu javno dobro. Nažalost, sve se vrti oko toga. On može da bude fenomenalan sportista, ali ako te ne voili niko u zgradi u kojoj živiš džabe ti sve ako si loš čovek. Ljudi često sa sportistima pričaju samo o sportu, preskoče se te ljudske osobine. Shvatite da su i sportisti ljudi. Imaju odgovornost. Nekada je postojao zakon da javna ličnost ima odgovornost kada načini prekršaj što se vodilo kao otežavajuća okolnost. Ti kao sportista treba da imaš dodatan motiv da pružiš primer ponašanja. A ne kontra… - zaključio je Savanović.