Raspad srpske diplomatije

Glasanje u Savetu Evrope i prihvatanje prijave Kosova za članstvo u tu organizaciju, definiše stanje naših bilateralnih odnosa sa nizom evropskih država. Pokazuje i stanje u našoj diplomatiji. Tačnije, mi godinama nemamo normalan i stalni diplomatski dijalog sa ključnim evropskim i svetskim državama.

Da situacija za Srbiju nije onakva kakva se do sad predstavljala, konačno je rekao i  Aleksandar Vučić,  navevši da su ga deset godina lagali i varali prestavnici međunarodne zajednice. Postavlja se pitanje kako je moguće da su ga zapadni predstavnici i diplomate toliko dugo lagali i varali a da je istovremeno imao zavidan ugled u njihovim očima?

Način na koji je govorio o međunarodnoj zajednici je apsolutno nedopustiv. Jer, neprimereno je u međunarodnoj diplomatskoj praksi nazvati strane predstavnike lažovima i prevarantima. Kad se ovako obraćaš strancima, onda sledi silovit odgovor. Vinston Čerčil je svojevremeno rekao da je dobar diplomata onaj koji dvaput dobro razmisli pre nego što ništa ne kaže. Ne i kod nas.

Nije tajna da su u srpskoj diplomatiji nepotizam, rođačke, prijateljske, kumovske i ljubavne veze odličan argument za zaposlenje. Da li ste, kako i koji fakultet završili, da li i koje jezike govorite, kakve sposobnosti posedujete, da li ste prošli na konkursu i koliko je boljih od vas ostalo da čeka svoju priliku u diplomatskoj službi zato što nema debelu vezu, često je sasvim nevažno. Dovoljno je da imate poznato prezime, najbolje bi bilo roditelja koji je već u diplomatiji, a može da prođe i ako je javna ličnost. Godinama unazad se dešavalo da se diplomatski službenici povlače u penziju i svoje mesto, mimo zakona, ostavljaju deci.

Karakteristika ozbiljnih i stabilnih država da imaju visoko profesionalnu diplomatiju i da je, za razliku od Srbije, broj njihovih ambasadroa koji nisu karijerni diplomati veoma mali, tek desetak posto od ukupnog diplomatskog kadra. Stručnjaci za međunarodne odnose navode da je diplomatija u Srbiji žrtva partokratije i da zbog izuzetnog značaja međunarodnih odnosa na najviša diplomatska mesta treba postavljati ljude osposobljene adekvatnim diplomatskim obrazovanjem, umećem i iskustvom.

Od farmerki i nepostojeće kravate nekadašnjeg ministra poljoprivrede Branislava Nedimovića, preko leptir mašne Marka Đurića i golih ramena Aleksandre Joksimović. Ko se još seća Maje Gojković umotane u hidžab? To što brukaju sebe, manje je strašno za domaću upotrebu, ali utisak koji ostaje vezan za našu zemlju mnogima u svetu može biti da vlast u Srbiji a i njen narod ne znaju da izaberu ljude koji će ih predstavljati. Setimo se Ivana Bauera, našeg ambasadora u Maroku, kako u bazenu pliva za časni krst. Ili Jelene Milić, ambasadorke u Hrvatskoj, koja se na predaji akreditiva tamošnjem predsedniku, pojavila sa leopard printom, a potom je pažnju skrenula i pojavljivanjem na promociji knjige "Diplomatska oluja" Tuđmanovog ministra.

Ni u kom slučaju ne treba zanemariti i najnoviji slučaj. Naime, Izvestiteljka Evropskog parlamenta (EP) za Kosovo Viola fon Kramon osvrnula se na tvitove koje joj je uputila premijerka Srbije Ana Brnabić i navela da ako se premijerka obraća na takav, "necivilizovan način" - da to ne stvara utisak da je ona neko u čijem je interesu saradnja sa predstavnicima Evropskog parlamenta i da je to možda znak da Srbija nije zainsteresovana za evropsku perspektivu.

Tako, brutalno ogoljavanje srpske diplomatije pokazuje da se iza zatvorenih vrata ambasada dešava malo toga različitog od onoga po automehaničarskim radnjama, frizerskim salonima i kafanama. A Ivica Dačić? Svoj posao ministra spoljnih poslova obavlja skoro legendarno, kloneći se elementarne diplomatske ozbiljnosti.