Evropa u krugovima ili nova čekaonica za "večite kandidate"

Rat je najveći činilac promena. On ubrzava sve procese, briše manje razlike, iznosi stvarnost na površinu (Džordž Orvel).

Devetog maja 2022. godine dvojica značajnih vođa velikih evropskih država na dva kraja Evrope su održala dva govora u sasvim različitim okolnostima. Na tradicionalnoj paradi u Moskvi, posvećenoj pobedi nad fašizmom u Drugom svetskom ratu, ruski predsednik Vladimir Putin govorio je o borbi protiv nekog novog "nacizma" u koji će ruska propaganda verovatno uključiti sve tradicionalne i novopronađene ukrajinske, zapadne i po potrebi druge, neprijatelje. Rat i politika sile kao recept za Evropu 21. veka.

S druge strane kontinenta, u Strazburu, francuski predsednik Emanuel Makron, osnažen novim mandatom sa nedavnih predsedničkih izbora, učestvovao je na Danu Evrope u debati kojom je završen ciklus takozvane Кonferencije o budućnosti Evrope. Кonferencija, nastala kao Makronova inicijativa u okviru debata o reformama u Evropskoj uniji nakon Bregzita i poplave evropskog populizma, otpočela je usred pandemije, a završava se usred još gore pošasti koja je zadesila Evropu u obliku krvavog rata.

I dok je onaj moskovski govor bio konkretno propraćen i salvom razornih bombi koje su padale po ukrajinskim selima i gradovima, uključujući i Puškinovu "evropsku Odesu" (u kojoj se baš u to vreme nalazio predsednik Evropskog saveta Šarl Mišel) i uz preteće komentare moskovskih političara i medija (kao i kompjuterske nuklearne vežbe ruske vojske) o mogućem atomskom ratu, govor u Strazburu takođe nije mogao da zaobiđe Ukrajinu i rat kome se trenutno ne vidi kraja.

Treba primetiti da su se ton i sadržaj Makronovog govora prilično razlikovali od nastupa anglosaksonskih i istočnoevropskih krugova koje smo pratili tokom poslednjih nedelja. "Očuvati mir na ostatku kontinenta i izbeći eskalaciju sukoba", osnovna je Makronova geostrateška poruka koja je, čini se, u suprotnosti sa trenutno dominantnom orijentacijom koju diktira Vašington, a u prvom redu podržavaju London, Varšava i još neke istočnoevropske zemlje. Ratničke poruke iz Vašingtona sada obuhvataju ne samo "poraz Rusije" u Ukrajini nego i njeno "trajno slabljenje" (američki ministar odbrane Lojd Ostin), što verovatno znači dugotrajan i iscrpljujući sukob "do poslednjeg Ukrajinca", a možda i šire.

Agresivni nastup SAD nije ilustrovan samo ogromnim vojnim sredstvima, koja su predviđena kao pomoć Ukrajini (na osnovu kredita land lease korišćenog u Drugom svetskom ratu za američku pomoć saveznicima) – većim od polovine godišnjih vojnih budžeta Francuske ili Nemačke - već i tvrdnjama, koje su procurile iz vojnih izvora u Vašingtonu, da su SAD na neki način "asistirale" Ukrajincima u sumnjivo preciznom eliminisanju jednog broja ruskih vojnih komandanata (generala) kao i u spektakularnom potapanju krstarice Moskva.

Makron je, ipak, više govorio o miru ili bar primirju. "Treba sve uraditi da Ukrajina izdrži i da Rusija nikad ne pobedi", rekao je s druge strane Makron, dodajući da će se budući mir graditi "za stolom za kojim su i Ukrajina i Rusija", bez isključivosti ili "težnji ka ponižavanju" (Rusije) ili revanšizmu. Makron je istakao i potrebu da se primeni nova geopolitička bezbednosna ravnoteža na kontinentu - onda kada se bude vratio mir u Evropu. Traženje primirja je naš prioritet, izjavili su na prvom sastanku nakon predsedničkih izbora u Francuskoj Makron i Olaf Šolc, što je još jednom potvrdilo određeno razmimoilaženje unutar zapadnog bloka između tabora zemalja "jastrebova" i "golubova" među koje, uz Nemačku i Francusku, možemo uključiti i Italiju.