"Predsednik Srbije će morati ponovo da raspiše izbore"

"Hvala profesoru Janku Veselinoviću što je u svom tekstu skrenuo pažnju da mandat aktuelnog saziva Narodne skupštine ističe 3. juna i da ta činjenica ima znatne pravne posledice na način održavanja već raspisanih izbora (4.mart). Ustav Srbije nije predvideo ovu specifičnu situaciju – da se vanredno stanje poklopi sa vremenom predviđenim za izborne radnje, tako da je, nažalost, nemoguće pronaći ustavno rešenje za ovaj problem. Utoliko postoji širok manevarski prostor za manipulaciju vlasti.

Jedna od danas jasnih posledica ove situacije tiče se dinamike izbornih radnji od dana kada su izbori raspisani – od 4. marta. Oni bi, po čl. 101, st. 1 Ustava trebalo da se okončaju za narednih 60 dana kako bi se nova Skupština konstituisala za 90 dana od kada su izbori raspisani. Taj rok je 3. jun, što je i rok za istek mandata postojećeg saziva, koji je bio konstituisan 3. juna 2016. Osim toga, istog dana prestaje i mandat Vlade (čl. 128), što ukazuje na još veće ustavne posledice.

Ustav je predvideo krajnje rokove za izborne radnje (do 60 dana), kao i za održavanje prve konstitututivne sednice novog saziva Skupštine po okončanju izbora (do 30 dana), tako da ti rokovi realno mogu biti i kraći. Ali, u sadašnjoj situaciji, koliko god bi rok za izbore bio skraćen, ceo izborni postupak nije moguće završiti do 3. maja. Posledica ove činjenice jeste da će Predsednik Republike morati ponovo da raspiše izbore.

Ali, ovde nastaje drugi problem. Кako da ih raspiše a da ne prekrši Ustav? Znam da je u našim uslovima ovo puko retoričko pitanje. Imamo posla sa režimom u kojem se Ustav lako krši, a na čelu ovih nepočinstava stoji sam predsednik Republike. Štaviše, ako nema ustavnog rešenja za ovo pitanje utoliko bolje za režim, jer će biti oslobođen primedbi i kritika da deluje protivustavno.

Pravi zadatak, međutim, jeste – kako pronaći način da se prekorači nedostatak ustavnog normiranja ove situacije a da rešenje bude maksimalno legitimno. Recimo, to bi bio pravi zadatak opozicije koja ne bi smela olako da pređe preko očekivanih manipulacija režima.

Кao prvo, opozicija bi trebalo da traži što hitnije sazivanje skupštinske sednice sa jedinom temom – doneti akt o opštim izborima usled objektivnih razloga za vremensko pomeranje. Akt bi mogao da se donese u formi posebnog zakona (lex specialis) zbog nužnog prekoračenja ustavnih rokova za redovne izbore. Upotreba posebnog zakona za ovu svrhu imala bi formalni problem neustavnosti, jer se nepoštovanje ustavnih odredaba o rokovima ne može ispravljati zakonima, ali verujem da bi svi imali razumevanja za ovaj presedan. Uostalom, to u našem slučaju ne bi ni bio presedan, budući da je Narodna skupština već jednom, u daleko bezazlenijem slučaju, jednu ustavnu odredbu poništila Zakonom. Reč je o Zakonu o izmenama i dopunama Zakona o izboru narodnih poslanika iz 2011, kojim je praktično stavljen van snage čl. 102, st. 2 Ustava (mogućnost da poslanik svoj mandat stavi na raspolaganju stranci na čijoj je izbornoj listi bio). Niko nije doveo u pitanje ovaj postupak, pa ni Ustavni sud Srbije.

Ovo bi bila i prilika da opozicione stranke u skupštini predlože odredbe koje bi pretpostavljale unapređene garancija za demokratski karakter izbora. Jer, za opozicione stranke ovde nije u pitanju samo pomeranje datuma nego i zakonski kvalitet izbora. Stoga bi poslanička opozicija morala da se pobrine i oko sledećih pitanja:

Sprečavanje zloupotreba medija – elektronskih i štampanih, u javnom i privatnom vlasništvu, sa nacionalnom i lokalnom frenkvencijom. Sprečavanje korišćenja javnih finansijskih i drugih materijalnih resursa u svrhu izborne kampanje stranaka na vlasti.

Dodatna, uz postojeću zakonsku, kontrola celokupnog izbornog procesa od raspisivanja izbora do proglašenja rezultata. Utvrđivanje konkretne odgovornosti specijalizovanih agencija i službi (REM, poverenik za informisanje, zaštitnik građana, agencija za borbu protiv korupcije) za sve vreme izbornih aktivnosti.
Osposobljenje izborne administracije za stručan i stranački neutralan rad.
Poseban zakon morao bi, dakle, da produži mandat sadašnjeg saziva Skupštine do izbora nove i da za isto vreme produži i mandat tekuće vlade. Vlada bi raspolagala redovnim ovlašćenjima, osim u oblasti novih demokratskih izbornih rešenja čiju bi kontrolu morala da obavljaju tela ustanovljenja posebnim zakonom.

Sama ideja posebnog zakona podrazumeva minimalnu saglasnost svih poslaničkih klubova u vezi postupka i rešenja. Samim tim, ako se izbori već odlažu, za perspektivu srpske demokratije bilo bi odlučujuće da se postigne ovaj opšti izborni konsenzus.

Ako bi me neko pitao: da li je ovo realno, odgovorio bih da nije. Mnogo je realnije da vladajuća većina u Skupštini period vanrednog stanja proglasi vremenskim vakumom i sve izborne radnje samo pomeri za vreme koliko je trajalo vanredno stanje. Još gore, realno je da veći deo opozicionih stranaka prihvate ovakvu ili sličnu odluku skupštinske većine. Reč je o onim strankama koje su svoj opozicioni status prokockale prihvatanjem zakonski sumnjivim smanjenjem izbornog cenzusa.

Ako je vladajući režim na čelu sa predsednikom Repubilike za sve vreme vanrednog stanja vodio izbornu kampanju drugim sredstvima (zloupotrebom pandemije), premda istim stilom, korektno pravno i dobro konsensualno rešenje deluje kao utopija. Ali, to je samo zato što u zemlji vlada diktatura koja ovo stanje doživljava kao večno. To nam je poznato iz sadašnjosti, ali i iz ne tako dalekih devedesetih godina prošlog veka, i samo zato ukazujemo na dobra rešenja