PET NAJVAŽNIJIH PROTESTA U ISTORIJI SRBIJE: Nezadovoljstvo koje je kulminiralo masovnim izlaskom na ulice

Bolje rat nego pakt

Demonstracije 27. marta 1941. godine bile su sa najtragičnijim ishodom za srpski narod i državu. Učestvovalo više od 100.000 ljudi. One su tačnije počele 26. marta i prethodile su vojnom puču zbog sporazuma sa Hitlerom. Na ulicama se našlo više stotina hiljada ljudi. Dugo su u njima presudnu ulogu sebi pripisivali komunisti, a zaista su glavnu reč vodili monarhisti i oficiri. Iako je vlada Cvetković-Maček oborena, pucistička vlada generala Simovića nije otkazala pakt. Ipak, Jugoslavija je od strane Hitlera bombardovana 6. aprila i uskoro vojno pregažena. To je ujedno bio uvod u građanski rat, raspad države i okupacije. Kod istoričara i danas postoje kontroverze i podeljena mišljenja o ovim demonstracijama.

Dole crvena buržoazija 

Studentske demonstracije 1968. godine bile su najveći protest u Titovoj epohi. Zaklonjenje iza Marksa i težnje za jednakošću, uplašile su komunistički režim, koji je skrenuo u čvrstu ruku. U ovim demonstracijama učestvovalo je 10-15 hiljada ljudi. Tito je za taj protest i studente rekao da je 90 odsto studenata poštena omladina o kojoj oni nisu vodili dovoljno računa. Na talasu globalnog studentskog bunta protiv konformizma 2. do 9. juna 1968. godine pobunili su se i studenti u Beogradu. Demonstracije su počele sa banalnim razlogom - protestom studenata zbog uslova i hrane u menzi, a završile su političkim parolama o slobodi i jednakosti. Učestvovalo je nekoliko desetina hiljada studenata a imale su simbolični odjek u drugim gradovima, u Novom Sadu, Sarajevu, Zagrebu. Osim što je ostao ograničen na Beograd, nije masovnije podržan od građana. Drug Tito je priznao da su studenti u pravu i zaigrao kozaračko kolo sa učesnicima. Međutim, ubrzo su počela hapšenja studentskih lidera i progon profesora.

Juriš na Bastilju ili Slobo, Sadame

U vreme opšteg kraha režima u Istočkoj Evropi desile su se demonstracije u Beogradu 9. marta 1991. godine i prve sa ljudskim žrtvama. U obim demonstracijama učestvovalo je 100.000 ljudi. Demonstracije 1991. godine počele su kao bunt protiv sramnog izveštavanja televizije Beograd. U njima se na najgrublji način vređala opozicija kao izdajnička. Na ulicama se našlo više od 100.000 ljudi koji su se sukobili sa policijom koja je pokušavala da ih rasturi. Tokom brutalne intervencije policije poginuo je jedan demonstrant i jedan policajac. Na ulice Beograda izvedeni su i tenkovi Jugoslovenske armije. Ove demonstracije su lančano proizvele niz drugih demonstracija, pre svega studenata na Terazijskoj česmi, na kojima se tražila smena rukovodstva televizije i demokratske promene. I pored ogromne energije, završene su neuspehom, a ubrzo su počeli ratovi za jugoslovensko nasleđe. 

Beograd je svet 

Demonstracije koalicije Zajedno i studenata 1996/1997. koje su oborile sve rekorde po dužini trajanja, ali i po kreativnosti. Učestvovalo je više od 100.000 ljudi. Nakon pobede koalicije "Zajedno" u nekim gradovima na lokalnim izborima, 17. novembra 1996. godine vlast je odbila da prepozna rezultate. Bilo je potrebno 88 dana upornih protesta studenata i građana da Miloševićev režim konačno februara 1997. godine donese lex specialis i prizna poraz. Na ulicama našlo se stotine hiljada građana, a posebno je bilo kritično 24.decembra 1996. godine kada je vlast organizovala kontramiting u Beogradu. Tog dana došlo je do pucnjave a jedan od demonstranata ranjen je u glavu. Ipak, ovim protestima poseban ton davala je kreativnost studenata izražena kroz duhovite parole i performanse. Prvi put posle 1945. došlo je do promene vlasti a Beograd je dobio prvog nekomunističkog gradonačelnika - Zorana Đinđića. 

Gotov je - 5. oktobar 

Peti oktobar najveći protest u istoriji Srbije. Dan kada je srušen diktatorski režim Slobodana Miloševića. Dan velikih očekivanja, ali nažalost velikih razočaranja. Učestvovalo je 200, 300.000 ljudi.Godinu dana posle NATO bombardovanja raspisani su predsednički izbori za 24. septembar 2000. Na njima je Demokratska opozicija Srbije istakla za zajedničkog kandidata Vojislava Koštunicu. U kampanji i raspirivanju neraspoloženja prema vlasti značajnu ulogu odigrao je pokret Otpor. I pored teških i neravnopravnih uslova, Milošević je ubedljivo poražen u prvom krugu. Vlast je htela da potraži šansu u drugom, međutim, 5. oktobra 2000. okupilo se više stotina hiljada ljudi koji su provalili u Narodnu skupštinu i zauzeli televiziju. Policija je prešla na stranu naroda, a vojska odbila da interveniše. Nije bilo direktnih žrtava osim par povređenih u uličnim sukobima. Proglašena je pobeda u prvom krugu kandidata demokratske opozicije. U novije vreme oprečno su ocenjivane, ali je nepodeljeno mišljenje da su to bile najveće demonstracije u srpskoj istoriji.