Zavisni od trčanja: 40 km dnevno nedovoljno?

Živimo u post maratonsko doba pa svako poznaje nekoga ko je barem jednom trčao maraton, piše The Guardian iznoseći podatak da se broj ultramaratonaca u poslednjih deset godina povećao za čak deset puta.

Danas da bismo nekoga impresionirali svojim učešćem na maratonu, moramo da budemo što ekstremniji. Poželjno je da trka u kojoj učestvujemo traje najmanje 80 kilometara, pa i da je duža i da se trči preko strmog planinskog lanca, kroz pustinju ili džunglu, tim bolje.

Stiv Didrih koji vodi veb stranicu Run Ultra, koja prati najveće svetske ultramaratone (ultramaraton je svaka trka duža od 42 kilometra), kaže da je pre 12 godina, kada je pokrenuo stranicu, u celom svetu pronašao 160 trka. Ove godine ih 1.800, što je porast za više od deset puta.

Slična iskustva imaju i druge stranice u svetu koje se bave praćenjem ultramaratona. Nik Tinvort, direktor ultramaratona u Hong Kongu, rekao je da je pre deset godina na njihovom području bilo svega šest ultramaratona, a danas ih je više od 60.

"Ranije ste mogli da se pojavite na sam dan trke i učestvujete. Sada se mesto na najpopularnijim trkama proda nekoliko minuta posle objave", istakao je Tinvort.

Trčao je do vrha Kilimandžara i nazad

Mnoge od najpopularnijih trka na svetu kao što je Ultra-Trail de Mont-Blanc u Francuskoj ili utrka Western States 100 u SAD-u, morale su da uvedu sistem lutrije da bi se nosili sa brojem ljudi koji žele da učestvuju.

Stiv Diderih, koji vodi i prijave za Marathon des Sables, 251 kilometar dugu trku kroz Saharu, navodi kako se ta trka, uprkos kotizaciji koja iznosi nešto manje od 5.000 evra, rasproda za nekoliko minuta.

Kada čujemo ove podatke automatski nam se nameće pitanje zašto se sve više ljudi odlučuje na izazove koji su za obične smrtnike nezamislivi?

Većini trkača, tvrde znalci, nije privlačna trka sama po sebi, već ih privlači novo životno iskustvo, žele uzbudljivu avanturu, žele da pređu ogromno područje, sami sa sobom i rancom punim energetskih pločica. To je ta uzbudljiva perspektiva.

Ekstremnom trkaču Karlu Eglofu poznat je taj osećaj.

Ovaj rođeni Ekvadorac trčao je do vrha Kilimandžara i Akonkagve (najviša planina Andama) i nazad, najbrže u istoriji. Kaže da je privlačnost tračanja po planinama uzbudljivije od planinarenja.

"Kada se na planinu popnem trčeći osećam se slobodno, kao da lebdim, kao kondor", rekao je.

Diderik pojačano interesovanje za ultramaratone pripisuje i razvoju društvenih mreža.

Ljudi, pojašnjava, vide fotografije svojih prijatelja i kažu: "Vau, i ja to želim da radim".

Ima, istina, i onih koji preziru uticaj društvenih mreža tvrdeći kako one podstiču ljude koji samo žele titulu ultramaratonaca, dok je sam sport na gubitku.

Mark Kokbain direktor jedne od trka, rekao je da organizatori mnogih trka gledaju samo zaradu, pa sve koji su pristupili trci nazivaju pobednicima.

Lindli Čambers, predsednik Trail Running Association, kaže da je za popularnost ultramaratona ključan sve veći kontrast između svakodnevnog, uglavnom sedalačkog načina života i osećaja da živite punim plućima i ispitujete svoje krajnje granice, što čine ultramaratonci.

Budući da svet postaje sve više automatizovan, pa se čak i automobili voze sami, u nama se, kaže, javlja sve veća želja da izađemo iz svoje udobnosti i učinimo nešto divlje.

U sjajnom dokumentarcu "Maraton Berkley: Trka koja jede svoje mlade" jedan od učesnika trke na 160 kilometra rekao je da će se ljudi osećati bolje ako kroz život osete što više bola.

Proći kroz barijeru bola, zid koji vas gura preko vaših granica bio je nekada deo standardnih maratona, ali prema ultramaratoncu Niku Meadu osećaj zadovoljstva koji dobijete trčeći ultramaraton proporcionalno je još veći. Kad je završio svoju prvu ultra trku Mead je napisao:

"Trka me udarala gotovo do granice puknuća, a onda me podigao talas euforije, različit od bilo čega što sam doživeo prie toga… gotovo kao duhovno prosvetljenje".

Vežba je najbolji lek za dobro zdravlje

Ultra legenda Skot Jurek, podstaknut sličnim osećajima u svojoj autobiografiji je napisao: "Što sam duže i dalje trčao, shvatio sam da je ono što sam često lovio bilo stanje uma - mesto na kojem su se brige, koje su se činile monumentalnima, jednostavno rastopile. Mesto na kojem su lepota i bezvremenost svemira došle do izražaja".

U 2012. godini kardiolozi-trkači Karl Lavi i Džames O'Kife uzdrmali su scenu kada su objavili naučni rad koji je pokazao da je umereno trčanje zdravo, ali da zdravstvene beneficije padaju, a čak mogu da budu i kontraproduktivne, ako se s trčanjem pretera.

Lavi i O’Kife su to u početku definisali kao više od 2,5 sata trčanja nedeljno, ali posle daljih istraživanja Lavi je pomakao granicu na pet sati nedeljno. Ultramaratonci, naravno, trče puno više sati, često i u jednom danu.

Inače, Lavi i O'Kife su se najviše bavili problemima oštećenja srca i učvršćivanja tkiva oko srca uzrokovano ekstremnim vežbanjem.

O'Kife je rekao da je vežba jedan od najboljih lekova za dobro zdravlje, ali kao i za svaki lek i za vežbu postoji idealna doza.

"Ako ne uzmete dovoljno, nemate prednosti. Ako uzmete previše, to bi moglo da bude štetno, pa čak i smrtonosno", rekao je.

Lavi i O'Kife na kraju su optuženi kako svojim izjavama ljude teraju od trčanja, pa se sada trude da naglase da je bilo koja vežba bolja od nevežbanja.

Dr Martin Hofman, profesor fizikalne medicine i rehabilitacije na univerzitetu u Kaliforniji, sproveo je pre četiri godine studiju o zdravstvenim problemima ultramaratonaca na uzorku od 1.200 osoba.

Zaključio je da su ultramaratonci zdraviji od populacije koja ne trči i da koriste manje dana bolovanja od ostalih.

"Ne postoje jasni dokazi koji bi potvrdili negativne dugoročne posledice po zdravlje ultramaratonaca", zaključio je Hofman.

Većina maratonaca, međutim, uopšte ne trči zbog zdravlja. Do tog zaključka došao je i Hoffman pošto je osobama koje su učestvovale u istraživanju (njih 1.394) postavio vrlo jednostavno pitanje.

Pitao ih je bi li prestali da trče kada bi s apsolutnom sigurnošću saznali da je ultramaraton jako štetan za njihovo zdravlje. Sedamdeset i četiri posto trkača kratko je i jasno odgovorilo: NE.