Igor Milanović o smrti supruge, novoj ljubavi i karijeri

Igor Milanović je strelac jednog od najčuvenijih golova u istoriji vaterpola. U finalu Svetskog prvenstva 1986. godine u Madridu između Jugoslavije i Italije koja se smatra jednom od najboljih vaterpolo utakmica svih vremena, posle čak osam produžetka rešio je golom u poslednjoj sekundi osmog produžetka.Uvršten je u Vaterpolo kuću slavnih 13. maja 2006.

U emisiji "Preživeli", slavni vaterpolista, govorio je o usponima i padovima u karijeri, ali i tragediji koju je doživeo, kada mu je 2012. godine nakon duge i teške bolesti, preminula supruga Nataša. Nakon njene smrti, svoju sreću pronalazi u najboljolj prijateljici svoje pokojne žene sa kojom je i dan danas u braku.

Igor Milanović prvih šest godina je živeo na Karaburmi, a nakon toga zajedno sa roditeljima i starijom sestrom se seli Novi Beograd.

- Prvih šest godina mog života smo živeli na Karaburmi, a potom se moja starija sestra, roditelji i ja se selimo na Novi Beograd. Sećam se mog odrastanja tamo. Često ćerkama i gostima iz inostranstva objašnjavam da sam se kupao na mestu gde je sada Arena. To je bilo jedno jezerce – bara. Čak su te 1971. godine bile i ribe tu. Kako su se oduzimale peskovite površine za zgrade, one su nestale. Kako su povlačile podzemne voze, a ostale su žabe i punoglavci – kazao je.

Ljubav prema plivanju osetio je u ranom detinjstvu, a na vaterpolo probu odlazi u desetoj godini

- Sećam se, bio je 30. avgust 1975. godine, kada su moji roditelji videli oglas u "Politici" i odveli su me na Banjicu na probu. Došao sam kod trenera Maksimovića, koji me je testirao i tako je krenulo.

Iako je već od ranog detinjstva znao čime će da se bavi u budućnosti, Igor ističe da je družeći se kroz život sa glumcima i pevačicama, postao i umetnička duša.

- Uvek sam iz sporta bežao u umetničke vode. I sam sam voleo da sviram gitaru, da poslušam dobru muziku, pogledam dobar film. Neka dobra pesma ili film, potpuno znaju da mi promene tok života. Uvek sam bliskost osećao sa umetnicima, jer je to bila iskrenija priča, nego u poslovnim tajkunskim pričama. Bežao sam od sportista, mada ima i tu dobrih i kvalitetnih ljudi.

Suprugu Natašu upoznao je zahvaljujući svom prijatelju Kurajici Nenadu, koji je sa njom bio prijatelj

- Pokojna supruga Nataša je bila asistent fotografa na nekom slikanju, gde smo Andrić, Šoštar i ja pozirali, baš posle te utakmice sa Italijanima 1986. Tada sam je primetio, ali nismo imali kontakt. Našem pravom upoznavanju je kumovao moj najbolji drugar Nenad Kurajica, koji je sa Natašom bio prijatelj. Došao je iz Amerike i okupio nas je sve na jednom brodu. Tada sam shvatio u razgovoru sa njom, da bi tu moglo da bude nešto više – priča Igor.

Venčali su se 2003. godine

- Nataša i ja smo se baš voleli. Venčali smo se 2003. godine i imali smo divan brak. Ona je bila dobar čovek, prijatelj, divno biće. Volela je tu moju ljubav prema umetnosti, a poštovala je sport, jer je i sama bila iz sportske porodice.

Nažalost, posle savršenog odnosa, braka punog ljubavi i dvoje dece, Nataša saznaje da boluje od raka dojke.

- Sve se to brzo dešavalo. 2010. smo saznali za tu bolest. Umrla je 2012. godine. Bio sam uplašen, besan, ljut. Sve je prošlo uz Božiju pomoć. Mislim da smo deca i ja izašli jači iz te situacije – kaže i Igor i otkriva kako je pokušavao ćerkama da nadoknadi gubitak majke:

- Mlađa je išla u vrtić, starija u školu, a ja sam to vreme koristio da sa prijateljima popijem kafu. Onda njih pokupim, odemo na Banjicu, jer je starija trenirala sinhrono plivanje, a mlađa i ja idemo u saunu. Oko pet završimo sve, dođemo kući, čeka nas moja baka Ana, spremljena klopa, domaći zadaci i zajedno u krevet. Dve godine smo spavali zajedno – priča Igor i otkriva kako je došlo do zbližavanja sa sadašnjom suprugom Ivanom.

- Ivana je tada dolazila i pomagala nam. Ona je bila prijateljica moje pokojne supruge. Imala je osećaj da nam pomogne, jer je bila vrlo čest gost u našem stanu. Mlađa ćerka se više seća Ivane, nego majke – priča Igor i dodaje da nikada nije obraćao pažnju na to, šta će okolina reći što se zabavlja sa prijateljicom svoje pokojne supruge.

- Te stvari me nikada nisu zanimale. Bilo je i normalno da dođe do tog nekog zbližavanja, jer je dve godine, svaki dan dolazila i pomagala nam. Tačno znam i trenutak, kada sam počeo da je gledam, kao ženu, a ne kao prijatelja. Deca je obožavaju, imaju predivan odnos. Sad sam ja višak tamo, posebno jer sam bio u inostranstvu, ali se trudim i ja da im ne kvarim tu neku žensku harmoniju i atmosferu – dodao je kroz osmeh.

Igor Milanović jedan je od najboljih vaterpolista svih vremena, a u emisiji "Preživeli" na K1 televiziji rekao je da ga raduje da bude kvalitetnih igrača kakav je on bio.

- Voleo bih, jer sam ja bio jako disciplinovan, motivisan, imao sam timski duh. Često, dok sam bio u trenerskim vodama sam razmišljao, to je nešto sa čim se čovek rađa. Tom željom za pobedom, a opet, sa drugo strane velikopoštovanje tima i timskog duha – dodaje.

Kao član reprezentacije Jugoslavije, naš proslavljeni vaterpolista otkriva i kakvi su tada bili međuljudski odnosi u timu

- Od 1984. godine, kada je Ratko Rudić došao na čelo reprezentacije, odnosi su postali zdraviji. Pre toga, uvek su sa malim nipodaštavanjem, Dubrovčani i Splićani, gledali na nas Beograđane i Zagrepčane. Uvek je bio neki mali jaz između primoraca i građana, jer je jug bio tada neprikosnoven. Tada je bio jedan nezdravi odnos između njih i ovihstarijih gore. Sećam se, kada smo stigli Los Anđeles na pripreme, Ratko Rudić je mangupski odstranio. Bilo je tu dosta stresnih odluka i velikih rezovima – kaže Igor i objašnjava da se potpuno drugačije u njegovo vreme pristupalo reprezentaciji, jer je to za sportiste bila svetinja.

- Sećam se da je Ratko hteo da odstrani Bebića, tada jednog od najboljih igrača sveta, koji je zakasnio jedno popodne. Umesto da dođe uveče došao je ujutru, jer mu je majka umrla. Volim da uzmem ovaj primer, da bih prikazao današnjim generacijama, kakvi su odnosi bili prema reprezentaciji. Dešava se, da je njemu majka umrla i želeo je da ostane još to popodne, uveče i ujutru da dođe. Ratko je hteo da ga izbaci iz reprezentacije, to je bilo većanje tih čelnika i jedva su izmolili selektora da ga vrate, a onda ga je Ratko naterao i da se izvini celoj ekipi - kaže Igor i dodaje:

Danas se raspravlja o tome da li je neko pevao himnu ili nije. Pa je haos nastao kada je odstranjen iz reprezentacije. Nije problem što on nije pevao himnu, već što je prekršio dogovor iz svlačionice, jer je rekao da hoće.

Igor ističe, da se i dan danas druži sa svojim kolegama iz tadašnje reprezentacije

- Čujemo se, posećujemo, pričamo. Kod nas nikada nije postojalo to, ko je odakle – zaključio je Milanović.