Zašto su generacije 70-ih i 80-ih danas otpornije?

Nestrukturisana igra, vožnja bicikla, osmišljavanje sopstvene zabave i roditeljsko "nađi sebi nešto da radiš" učili su decu samostalnosti. Dosada nije bila problem koji rešavaju roditelji, već podsticaj da deca sama nešto smisle.

Upravo je ta sloboda razvijala kreativnost, snalažljivost i sposobnost rešavanja problema. Zato se za odrasle koji su odrastali 70-ih i 80-ih često kaže da se ne "blokiraju" kada im niko ne kaže šta treba sledeće da urade.

Bili su slobodni da preuzimaju rizik

Odrastanje je podrazumevalo penjanje na visoka stabla, skakanje u vodu nepoznate dubine, vožnju bicikla bez kacige, pa čak i igranje sa petardama. Nije bilo "helikopter roditelja" niti stalnih upozorenja. Svaka ogrebotina, slomljena kost ili manja nezgoda učila ih je važnim životnim lekcijama.

Istraživanja iz razvojne psihologije pokazuju da deca koja tokom igre doživljavaju fizički rizik razvijaju bolju procenu opasnosti i imaju niži nivo anksioznosti kasnije u životu. Njihov mozak naučio je da razlikuje stvarnu opasnost od rizika kojim može da se upravlja kroz iskustvo, a ne zato što bi odrasla osoba odmah uskočila da ih spasi.

Zato pripadnici te generacije u kriznim situacijama često ostaju smireni i usredsređeni na rešenje, dok drugi paniče.

Umeli su da budu sami sa svojim mislima

Za razliku od današnjih generacija, deca 70-ih i 80-ih razumela su vrednost samoće. Provodili su sate sami u svojim sobama, slušajući albume od početka do kraja ili pokušavajući da snime omiljenu pesmu sa radija bez glasa voditelja. Ležali bi na travi sa prijateljima ne radeći ništa posebno ili bi sami istraživali svet oko sebe.

Nisu bili usamljeni, već su naučili da se osećaju prijatno u tišini. Dok danas mnogi posežu za telefonom čim nastupi nekoliko minuta mira, oni su vreme provodili razmišljajući, maštajući i obrađujući svoje utiske.

Morali su da stvaraju nešto ni iz čega

Sve veći broj istraživanja sugeriše da su starije generacije manje anksiozne od mlađih odraslih koji žive u svetu stalne digitalne stimulacije.

Odrastanje pre nego što je svaki trenutak tišine bio ispunjen bukom naučilo ih je da dosada nije vanredno stanje. Zato i danas mogu strpljivo da čekaju u dugim redovima ili da se voze u tišini bez osećaja nervoze. Ne plaše se neprijatne tišine i ne paniče ako zaborave slušalice kod kuće, prenosi N1.

Naučili su da čekaju

Nedostatak trenutnog zadovoljstva oblikovao je ovu generaciju na suptilne načine. Nije bilo maratonskog gledanja serija; omiljena emisija prikazivala se jednom nedeljno, često na jednom od svega nekoliko kanala. Glavnu reč o programu uglavnom su imali roditelji.

Fotografije su se snimale na film, nosile na razvijanje i čekale danima, bez mogućnosti pregleda ili popravljanja. Telefonski brojevi pamtili su se napamet, a prijatelji su se zvali nasumično, uz nadu da su kod kuće.

Istraživanja o odloženom zadovoljstvu pokazuju da je sposobnost čekanja povezana sa boljom kontrolom impulsa i emocionalnom stabilnošću. Zato pripadnike ove generacije trenutno zadovoljstvo retko ispunjava; naučeni su da većina vrednih stvari zahteva vreme.

Verovalo im se da će se snaći

Deca su ujutru izlazila iz kuće sa jednim pravilom: "Budi kod kuće pre nego što se upale ulična svetla." Nije bilo proveravanja, praćenja lokacije niti stalnog nadzora. Veći deo dana roditelji nisu tačno znali gde su im deca.

Sami su išli u školu, sami se vraćali i često ulazili u praznu kuću posle nastave. Nije bilo stalne kontrole, ali je postojalo očekivanje odgovornosti.

Roditelji nisu pokušavali da budu prijatelji svojoj deci, već autoritet koji veruje da dete može da se snađe. Zbog toga su mnogi iz te generacije naučili da samostalno procenjuju situacije, donose odluke i rešavaju probleme bez stalnog usmeravanja ili potvrde drugih.

Preživeli su detinjstvo koje bi danas mnogima delovalo nezamislivo, ali ih upravo to iskustvo nije slomilo, već ojačalo i pripremilo za život, piše Index.hr.