Na današnji dan rođen je Momo Kapor – umetnik koji je voleo život!

Kapor je vrlo rano pronašao svoj put ka Beogradu – gradu koji će postati njegova najveća inspiracija i, na neki način, njegovo najlepše delo. Studirao je slikarstvo na Akademiji likovnih umetnosti, ali nikada nije birao između slike i reči. Bio je i jedno i drugo – umetnik koji je svet posmatrao pažljivo i beležio ga onako kako ga drugi nisu videli.

Njegova mladost nije bila školski uzorna, ali jeste bila životna. Izbačen iz beogradske gimnazije, školovanje je nastavio u Sarajevu, gde je, kako je sam voleo da ispriča, jedno vreme sedeo u istoj klupi sa Ivom Andrićem. Kasnije je priznavao da je bio među najlošijim đacima – ali i da ga to nikada nije sprečilo da postane jedan od najčitanijih pisaca.

Zanimljivo je da je Momo bio jedini umetnik koji je uporno slikao „školicu“ na betonu. Smatrao je to najdemokratskijom igrom na svetu – igrom za koju ne treba nikakav jezik, nikakva politička pripadnost, niti novac. Bila mu je dovoljna jedna kreda i parče trotoara da ispiše sreću.

Još kao gimnazijalac počeo je da se bavi novinarstvom, pišući za sarajevski list „Naši dani“, a kasnije i za najznačajnije beogradske magazine. Njegovi prvi tekstovi, televizijske kritike, nastajali su u gotovo filmskim uslovima – bez televizora kod kuće, odlazio je u hotel „Metropol“, u „Plavi salon“, gde je uz čaj gledao program i potom o njemu pisao.

Bio je i među prvim televizijskim licima tadašnje Radio-televizije Beograd, voditelj emisija koje su uvodile novi način razgovora sa gostima, ali i radijski glas koji se slušao i pamtio.

Njegov život odveo ga je i daleko – do Njujorka, gde je imao priliku da ostvari veliku slikarsku karijeru. Upoznavao je važne ljude iz sveta umetnosti, radio intervjue sa piscima i kreativcima, ali je ostao veran sebi. Kao da je znao da njegova priča ne pripada velikim svetskim galerijama, već ulicama koje imaju dušu.

Bio je i scenarista filma „Valter brani Sarajevo“, a njegov roman „Zelena čoja Montenegra“ najpre je nastao kao scenario.

Kao pisac, ostavio je knjige koje su obeležile generacije – „Beleške jedne Ane“, „Una“, „Foliranti“, „Ada“, „Zoe“. To su priče o ljubavi, Beogradu i ljudima koje srećemo svakog dana. Njegov stil bio je jednostavan, kao razgovor koji se pamti.

Živeo je na Čuburi, u kraju koji je umeo da pretvori u čitav jedan svet. Tu je nalazio svoje likove, svoje rečenice i svoje tišine. Bio je zaljubljenik u Adu Ciganliju – mesto gde se grad smiruje i gde misli postaju jasnije.

Znao je ono što mnogi nisu – da se istorija ne nalazi samo u velikim događajima, već u sitnicama koje lako promaknu: u šetnji kroz Čuburu, u pogledu na reku, u tišini između dve rečenice. Bio je hroničar onoga što se retko zapisuje – svakodnevice koja tek kada prođe dobije svoju pravu vrednost.

Njegov Beograd nije bio savršena razglednica. Bio je živ, pomalo setan, ali uvek topao. Grad u kojem se zna gde se ide i bez plana, gde su priče važnije od odredišta. Voleo ga je izbliza, onako kako se vole ljudi – sa svim manama i vrlinama koje idu uz njih.

Možda je baš to ono najvrednije što nam je ostavio – pogled na svet.

Naučio nas je da ne bežimo od nostalgije, da negujemo svoje male rituale i čuvamo ljude koje volimo. Da ne jurimo previše, jer ono najvažnije često dolazi samo, tiho i neprimetno.

Zato danas ne treba govoriti o njemu kao o nekome koga nema. Dovoljno je prošetati gradom. Sesti negde bez žurbe. Pogledati u reku, jer Beograd je najlepši kada, pomalo, liči na njega.