Margareta Petković Gita: Poslednja dama boemskog Beograda

Jedna od njih je i Margareta Petković, čuvena Gita sa Save, čiji je dom na reci poslednji bedem odbrane boemskih duša.

- U životu, inače, imaš dva izbora ili ćeš se boriti da zaradiš pare , ili ćeš se boriti za neki svoj mali život, da ga proživiš i da, u nekim godinama, pogledaš iza sebe i vidiš tu lepotu življenja, koja je jedino, pravo bogatstvo. Čista duša i puno srce.Šta ćeš više - pita se Gita.

U eri interneta i društvenih mreža, priče o pravim druženjima sve više zvuče kao bajke. Ljudi se zatvaraju u sebe, sve više ćute a sve manje razgovaraju.

- U životu srećeš razne ljude. Neke slične a neke potpuno različite, ali od svakoga naučiš po nešto. Svako ti u život donese po nešto, pa čak i kada nisi raspoložen, nekome možda u tom trenutku trebaš. Velika je stvar da neko ume to da oseti. Ljudi olako zaboravljaju da jedna prava reč ili samo osmeh, mogu nekome da promene čitav život!

I zaista, kada “pretresemo” u glavi neke svežije kontakte sas okolinom, sve se nekako svodi na probleme, na teške teme, žaljenje na život.

- Svako od nas može da kuka, ima hiljadu stvari zbog kojih bi kukali. Ali ovo je mesto na kojem ja, kada neko počne da se žali, uvek kažem da ode u bolnicu i pogleda ljude koji se bore za život , u mukama, pa će tada shvatiti koliko nema ni jedan jedini problem. Sve dođe na svoje i sve prođe, sačuvaj samo dušu i zdravlje.

Gitu je Sarajevo naučilo da ustane posle svakog pada. U njemu je odrasla , od oca italijana i majke Čehinje, a od malih nogu je naučila da prepozna šta je zaista vredno, a to nije ništa materijalno.

- Ovo je život. Šta drugo? Pare da zarađuješ, milijarde i milione? Hoćeš to da odneseš u grob? Pa ja tvrdim da je Bil Gejts najnesrećniji čovek na svetu. On ne zna da se obraduje. On može u svakom trenutku da bude gde hoće, da jede šta hoće, kakav je to život ako u njemu nemaš želje, pa si srećan kada se ostvare?

Kod Gite , zaista, svako upozna nekog, do tada, nepoznatog sebe, a neki, konačno,pronađu mesto za kojem su čitavog života tragali.

- Svako ovde ima neku svoju stolicu. Mnogi su ovde naučili da razgovaraju sa rekom. Verujte, ja sam rodom sa mora, sa ostrva Visa, more je lepo ali je mrtvo, ja nikada ne bih menjala parče save za more. Sava je živa, ume da govori ako znaš da slušaš. Kada uđeš u vodu, ona ti pruža šansu da se boriš sa njom, da je savladaš ili da je ne savladaš. Lepo je rekao veliki pesnik Branko Miljković “ Htedoh reci nešto reći, ali ona ode” I zato je važno da je čuvamo, da ne damo da nam sve pretvore u beton, jer samo sa ovakvog mesta možeš da se srodiš sa Savom. Ona je ovaj splavić obgrlila jer je on drvo, ne može ona da obgrli malter i ciglu. Nije im tu mesto i nikada neće biti.

Ipak , nije boemstvo, ono pravo, Gitino, za svakoga.

- Pijanstvo je najružnija stvar na svetu,kao što je i narkomanija. Ja sam 35 godina na Savi, a od šesnaeste godine sam u kafani i nikada nisam pila alkohol. Ja se ne hvalim, više bih volela da mogu, jer, lepo je popiti jednu, dve rakijice , ali ja to ne mogu jer sam se nagledala ljudi koji su preterivali i onda sam se bojala da ja ne dođem u tu situaciju, jer ne znam koliko bih ja mogla da vladam sobom. Znate i sami kako to ide, dođe jedan, kaže da popijemo, pa dođe drugi , pa ajd’ i sa njim, e sad... gde naći meru. Tako sam ja , iz straha, rekla - neću ni sa kim i toga se držim. Opet, volim da vidim kada ljudi uzmu pićence, dva, puna kapa. Kafane žive od pijanaca , ali meni takvi ne trebaju, jer pijanac gubi smisao i onoga šta radi i onoga šta kaže.

Ovde se i plakalo zbog ljubavi ali su se mnoge i rađale. Razne životne priče utkale su se, neraskidivo i u Gitinu “ Regatu” i u Savu.

- Mnogo brakova je ovde sklopljeno i svi su srećni i dan danas. Ovde neko ko ne pripada ovom ambijentu, taj dođe jedanput i nikada više. Vremenom sam i ja stekla neki osećaj da , sa vrata, znam, da li će neko postati stalni gost ili se više nećemo videti. A priča ima raznih. I lepih i tužnih, sve je to život. Najtužnije su uvek one kada čuješ da nekoga više nema. Ja tugujem za svakim ko je ikada ovde bio a znam da više neće doći. Još ih čekam i gledam kada će da se pojave. A, opet, onda pomislim, otići ću i ja “ gore” pa ćemo se opet naći. kao u Antićevoj pesmi - Noću kad gledaš zvezde, ti meni namigni. Tako sam i rekla svim svojim gostima, kad me više ne bude, da ne brinu. Otvoriću ja i tamo kafanu, a oni neka mi, odavde, namignu svako veče. Razumećemo se - kaže Gita.

Ipak, bilo je ovde i filmskih anegdota, koje zaslužuju da se prepričavaju večno.

- Ja sam uvek imala po nekoliko pasa. Čak i po desetak. A iovde često dolaze policajci koje znam dugo, svrate da se ispričamo, lepo se družimo, i jedan dan me je, jedan od njih, pitao koliko imam konobara. A ja ga razumela, jer malo slabije čujem , da me pita koliko imam kerova/ pasa i kažem da uvek imam bar po tri , četiri. On tu zbunio, pa pita šta će mi toliko, a ja mu odgovorim da kako koji dođe sa ulice, ja ih uzmem, hranim , a kada umru ja ih uvijem u ćebe i sahranim pod jedno drvo, noću, a da sam ih do sada sahranila osam. Vidim ja njemu po licu da nešto tu nije u redu, ali srećom, tu je sedela jedna prijateljica , koja je videla da je vrag odneo šalu i rekla – Ljudi , ona vama o psima priča . A ovaj policajac ti se uhvati tu za glavu, kaže, zamalo da te vodimo.

Osim Save i pasa, velika Gitina ljubav je muzika. Na „Regati“ čovek odmah primeti klavir, za koji često sedne i zasvira za svoj groš, ali i za svakoga ko još uvek razume jezik duše.

- Klavir je skroz raštimovan. Neko ko ozbiljno ume da svira na nejmu ne može da se snađe, samo ja umem da zabušavam.

A sa tim već nismo mogli da se složimo. Na prvu notu, na prvi stih pesme, Gita je zaustavila vreme. Pokrenula je svaku emociju koju ljudsko biće ima u sebi. Setu, sreću, nostalgiju, smeh, suze… Sve ono što predugo „gušimo“ u sebi , od straha ili stida. Ko će ga znati zašto.
Na njenoj „Regati“ sedeli su i umetnici i intelektualci i prosjaci, jer tu titule ne znače ama baš ništa, kao ni bankovni računi. Ipak, neki su bili, a neki su još uvek, velika Gitina želja. Da ih upozna i ugosti.

- Šerbedzija! Kada bih mogla samo da doživim , da ga vidim ovde i da mu se zahvalim za toliko lepih izgovorenih reči i pesama. On ima dušu. Želela sam da vidim i Balaševića, samo da mu kažem hvala. Ne postoji na svetu pesnik koji je tako pisao. Svaka njegova pesma je jedan život. Nisam doživela da mu se poklonim. Ali, gore ćemo se naći. Doći će on kod mene, u kafanu.