Petar je 18 godina jedini u selu, sve zatekao spaljeno

U selu Prljevo Petar Šijan već godinama živi sam. Kako živi bez ljudi, po koliko vremena prođe a da ne čuje ljudski glas i čime pobeđuje toliku samoću i tišinu saznaćete u novom izdanju Kvadrature kruga.

Petar se 2000. vratio u Prljevo, a pre toga je bio u Odžacima. Dok je bio u izbeglištvu, Petar Šijan je sanjao rodnu Liku. Taj san mu se ostvario posle 5 godina.

Petar Šijan jedan je od onih koji nije dozvolio da mu život ostane ruševina. Sa 60 godina imao je snage za novi početak i novi život. I to potpuno sam!

Kuću, pomoćne objekte i štalu našao je spaljene do temelja.

Sve je svojim rukama ponovo obnovio, nabavio ovde i koze i danas je jedini stanovnik ovog dela opštine Gračac.

- Ovo su pusta sela. Vratio sam se 2000. Do tada sam bio u Odžacima. Kada sam se vratio, dočelo me je sve spaljeno. Kuća spaljena do kraja, i dva pomoćna objekta i štala. Sve je bilo spaljeno. Ja sam sve obnovio. Ponovo sam krenuo od nule. Ovde nisam dobio nijedno pile. Niko mi nije pomogao - kaže Petar za Kvadraturu kruga, koji je svojim rukama sve ponovo izgradio.

Iako ima penziju od 850 kuna što je jedva nešto preko 100 evra, od kojih, kako kaže - živeti ne može, Petar ima i 23 ovde i koze. Samoću ispunjava radom.

"Samoća može da ubije čoveka"

Ujutru se bavi životinjama, a uveče sprema večeru, loži vatru, i vreme prekraćuje uz televizor i radio, jer da čita više ne može.

- Sada mi je 77 godina, ovde sam se vratio, nisam imao ni 60. Nedostaju mi ljudi, sav narod se rasturio. Privikao sam se da ne čujem ljudski glas. Dosta dana prođe da ne vidim nikog. Ide zima, to redak slučaj da neko prođe - kaže Petar i dodaje:

- Sa tišinom i samoćom živim tako što se uvek sa nečim zanimam. Posadio sam nove loze, smokve, voćnjak... Sve je to bilo spaljeno.

Iako živi potpuno sam u pustoši Like, rođaci ga nisu zaboravili, pa s vremena na vreme ga i obilaze.

- Samoća može i da razboli i da ubije čoveka, ako se ničim ne zanima. Svako svoje društvo traži - kaže Petar.

Višegodišnja samoća i tišina nije narušila psihičko zdravlje Petra Šijana, koji samo jednom mesečno viđa ljude. Opština Gračac jednom mesečno organizuje kombi prevoz od ličkih sela do Gračaca u kojima se ti ljudi snabdevaju hranom i lekovima. To je jedina prilika da se oni sretnu i porazgovaraju sa drugima.

- Ovde želim da se sahranim. Napravio sam grobnicu. Tu mi je sahranjen otac, majka i žena je poželela da se ovde sahrani. Snagu da izdržim čamotinju daje mi volja čoveka za život. Poslovica stara kaže - gde se zec izleže, tu i glavu gubi. Mnogi su umirali i patili za zavičajem - zaključio je Petar u emisiji "Kvadratura kruga".