10 citata čuvenog psihijatra: Šta određuje sudbinu čoveka?

Erik Bern bio je čuveni kanadski psihijatar, autor čuvenog koncepta traksacione analize, odnosno programiranja ličnosti, kao i teorije igara. Njegova psihološka knjiga "Koju igru igraš?" postala je bestseler, a transakciona analiza se izučava širom sveta. Bern je siguran da je život svakog čoveka programiran do pete godine, a onda svi živimo po ovom scenariju.

Pročitajte neke od citata čuvenog psihijatra:

1. Scenario je životni plan koji se postepeno odvija, koji se formira u ranom detinjstvu, uglavnom pod uticajem roditelja. Ovaj psihološki impuls velikom snagom gura čoveka napred ka svojoj sudbini, i to vrlo često bez obzira na njegov otpor ili slobodan izbor.

2. U prve dve godine ponašanje i misli deteta programira uglavnom majka. Ovaj program čini početni okvir njegovog scenarija, "primarni protokol" o tome ko treba da bude, odnosno da li treba da bude "čekić" ili "nakovanj".

3. Kada dete napuni šest godina, njegov životni plan je gotov. To su dobro znali sveštenici i učitelji srednjeg veka, govoreći: "Ostavite mi dete do šest godina, pa ga uzmite nazad". Dobar vaspitač može čak i da predvidi kakav život čeka dete, da li će biti srećno ili nesrećno, da li će biti pobednik ili gubitnik.

4. Plan za budućnost se sastavlja uglavnom prema uputstvima porodice. Neke od najvažnijih tačaka mogu se otkriti prilično brzo, već u prvom razgovoru, kada terapeut pita: "Šta su vam roditelji govorili o životu kada ste bili mali?"

5. Iz svake indikacije, u bilo kom indirektnom obliku da se formuliše, dete pokušava da izvuče njenu imperativnu srž. Tako on programira svoj životni plan. Mi to nazivamo programiranjem jer efekat instrukcije postaje trajan. Želje roditelja dete doživljava kao zapovest, kao takva može ostati do kraja života, ako se u njoj ne dogodi neki dramatičan preokret ili događaj. Samo velika iskustva, kao što su rat, ili ljubav koju roditelji ne odobravaju, mogu ga odmah osloboditi. Zapažanja pokazuju da životna iskustva ili psihoterapija takođe mogu proizvesti oslobođenje, ali mnogo sporije.

6. Najčešće odluke dece, a ne svesno planiranje u odraslom dobu, određuju sudbinu čoveka. Šta god ljudi mislili ili govorili o svom životu, često se čini da ih neka moćna privlačnost tera da negde teže, vrlo često nimalo u skladu sa onim što piše u njihovim autobiografijama ili radnim knjigama. Oni koji žele da zarade gube novac, dok se drugi nekontrolisano bogate. Oni koji tvrde da traže ljubav izazivaju samo mržnju čak i kod onih koji ih vole.

7. U životu čoveka scenarijski ishod je predviđen, propisan od roditelja, ali će biti nevažeći dok ga dete ne prihvati. Naravno, prihvatanje nije praćeno fanfarama i svečanom povorkom, ali, ipak, jednog dana dete može to izjaviti sa svom mogućom iskrenošću: "Kad porastem, biću ista kao mama" ili "Kad porastem, biću kao tata".

8. Programiranje se uglavnom odvija na negativan način. Roditelji pune glavu svojoj deci ograničenjima. Ali ponekad daju dozvolu. Zabrane otežavaju prilagođavanje okolnostima (neadekvatne su), dok dozvole daju slobodu izbora. Dozvole ne dovode dete u nevolje osim ako nisu praćene prinudom. Prava dozvola je jednostavno "možete", poput dozvole za ribolov. Niko ne tera dečaka da peca. Ako hoće - peca, ako neće - ne peca već se bavi sa onim što hoće i kada okolnosti dozvoljavaju.

9. Dozvola nema nikakve veze sa obrazovanjem o permisivnosti. Najvažnije dozvole su dozvole da se voli, da se menja, da se uspešno nosi sa svojim zadacima. Osoba koja ima takvu dozvolu je odmah vidljiva, kao i ona koja je vezana svim vrstama zabrana.

10. Ponovo treba naglasiti: biti lep (kao i biti uspešan) nije stvar anatomije, već dozvole roditelja. Anatomija, naravno, utiče na lepotu lica, ali samo kao odgovor na osmeh oca ili majke može lice ćerke da procveta pravom lepotom. Ako roditelji vide sina kao glupo, slabo i nespretno dete, a ćerku kao ružnu i glupu devojčicu, onda će to i biti.