Patrijarh Pavle o slavama: Rođendan porodice, ne pojedinca

Osnovna obeležja krsne slave ustanovio je Sveti Sava u 13. veku: slavski kolač i vino, slavsko žito i slavska sveća. Od tada se krsna slava prenosi sa oca na sina. U porodicama bez muškog naslednika Slavu bi preuzimao zet, koji ženidbom dođe na miraz. Domazet bi za života tasta i tašte slavio njihovu krsnu slavu, a na dan svoje slave bi samo prekađivao, tj. nosio u crkvu sveću, kolač i žito, ali goste nije pozivao.

Slavska gozba se ne praktikuje prve godine od smrti člana domaćinstva, dok je porodica u žalosti. Ali, slava se ne prekida. U crkvi se prereže kolač i okadi koljivo, a svečani ručak se uz upaljenu sveću organizuje samo za ukućane.

Crkva poučava da ne postoje ni mrsne ni posne slave, već posni dani (sreda i petak), te višenedeljni veliki postovi pred Božić i Vaskrs, kao i uoči Duhova i Velike Gospojine. Zato, ako slava “padne” u posni dan i slavska trpeza treba da je posna. Uostalom, srž slave ne čini iće i piće, već molitva svecu- porodičnom zaštitniku, sveća, koljivo, crveno vino i slavski kolač.

Jedna od zabluda je, ukazuje srpska crkva da se žito ne sprema za “žive” svece: Aranđelovdan i Ilindan, jer pred Bogom nema mrtvih. Smatra se da se ova pogrešna praksa vezuje za kult umrlih pošto se koljivo sprema i za parastose precima. U oba slučaja, žito simbolizuje žrtvu Bogu, pravoslavlje i hrišćansko verovanje u opšte vaskrsenje. I zato se na dan slave koljivo, zapravo prinosi Bogu u ime onog svetitelja koji se proslavlja tog dana. Bez obzira da li taj svetac nije prošao kroz biološku smrt, kao npr. Arhangel Mihailo i Sveti Ilija, ili je živeo, pa se upokojio.